Сестра Петковићева спусти руке на крило, главу обори и дубоко уздахну. Заћутасмо. Онда она подиже лагано главу, погледа некуд у даљину и чисто завапи:
– Много је то, тетка – тако је звала моју мајку – много!… И од људи, и од… хтеде рећи: „и од Бога!“ – али заћута, махну главом и с дрхтајем уздахну.
– Чула сам – поче моја мајка – да си ишла…
Млада девојка као да се прену. Преко њеног лица прелете сенка, оно се скупи а душу као да поклопи тежак оклоп. Као из каквога бездана, проговори промењеним гласом:
– Била сам… Нека је бар он поред нас.
– Добро су ти дозволили?
– Старају се они о мртвима… Али живе не жале, тешко нама.
– Богами, дете, то је био напор за тебе. Чујем, ишла си са сестром, она је још дете.
– Њихове муке су још страшније биле. Тетка, то су неизмерна гробља. Шта су све ти људи морали пропатити! – из њених очију потекоше две сузе и бојажљиво се зауставише на јагодицама.
Говорило се о брату, који је први погинуо, шестога августа, пред Шапцом. Знале су само толико да је брат сахрањен у селу Коцељеву, заједно са још једним официром, преко пута кафане, поред неке речице, а испод једног церића. То им је рекао његов посилни који је доцније такође погинуо. Али Коцељево су заузели Аустријанци. Доцније је дошла наша офанзива и Аустријанци су истерани. И две младе сестре решиле се да потраже гроб свога брата. Добиле су дозволу. Узеле су метални сандук и у пратњи два војника пошле су.
– У два часа стигле смо. Глава ме је заносила. Била сам као у бунилу и гледала као кроз маглу. Несвесно сам понављала: кафана… речица… церић. Боже, да ли ћу га наћи! Стадосмо баш пред кафаном. Ноге као да су ми биле одузете… Ту је он… мој брат, мртав…
Изиђосмо. Неко рече да зовнемо свештеника. Можда ће он знати. Погледах у сестру. Наслонила се на кола и подбочила главу. Била је бледа. Донеше нам столице.
Чујем где неки старац говори војницима:
„Ко ће то наћи! Много их је изгинуло. Овде су биле борбе, све је разривено. А и данас сваки дан умиру.“
Боже, са каквом равнодушношћу ти људи говоре о смрти…
Војници су скинули ковчег. Онако металан и сјајан, покрај каљавог пута, јаче него ишта изазивао је у мени упечатљиву визију смрти.
Њене очи напунише се сузама. Она извади марамицу и обриса их. Потом уздахну.
– Нека си, чедо моје, жива и здрава – рече моја мајка. – Па шта је било даље?
– Наишао је стари свештеник. Објаснила сам му: Каже: „Опојао сам их много… Сећам се, била су и два официра. Али, богами, дете, не знам тачно. Да потражимо.“
Свуда около земља је била изгажена. Ни трага од дрвета. Да нису прекопали гроб! – сину ми кроз главу. Можда сад газимо над његовим телом. Била сам као у грозници. Хтела сам прстима да је ријем, не бих ли допрла до њега…
Његово име не прочитасмо нигде. Аустријанци су потрли све трагове приликом бежања. Можда невољно. Трагови коњских копита видели се на свима странама. Неко је исекао онај церић… Ваљда је, међу овим гробовима, остао неки пањ. Војници су копали овде-онде. Застадоше, договарајући се нешто. Приђох. Видела се растресита земља… Као да вири из ње нека дашчица. Сагох се. Али снаге немам. Војник је извуче. Обриса је о шињел… Нека слова… „колић“… Презиме: Ах, Никола Николић! „Ту је“, викнух. „Са њим је сахрањен тај Никола Николић. Брже, брже!“
Сестра је гризла усне и ломила прсте. Срце ми је ударало, мислим искочиће… Војници зарише ашове. Чинило ми се да ми она земља пада на главу и ја тонем… Да ли ћу га познати?… Тек војници запеше.
„Ту је. Пази сандук!“ – рече један.
„Немојте ту стајати! – рече благо свештеник. – Доћи ћете после“.
Ишла сам невољно. Свештеник ми је нешто говорио, али ја ништа нисам чула. Предосећала сам да се ближи час и сва сам се претворила у ишчекивање. Окренула сам се. Не знам како сам дошла до војника. Угледала сам два мртвачка бела сандука један изнад другог.
Извукли су горњи и застали. Као да се плашили. Даха нисам имала. Глава ме заносила. Хоћу ли то да паднем! Неко рече: „Отварај“.
Моја сестра, занесена њеним причањем, посматрала је уплашено, а зубима обухватила прсте, као да би хтела да заустави крик. Померих се, и моје мамузе звецнуше. Оне као да се пренуше. Софија уздахну и настави:
– Ивицу ашова завукоше испод поклопца. Нешто крцну… Отворише. Сестра врисну и паде. Мене прихватише. Видим воштано лице… његово чело… усахле очи… изнад десног ока рана. Уста полуотворена… Руке опружене… Џепови изврнути.
Тада ми се нешто усковитла пред очима… Више се не сећам…
Пред кафаном дођох себи. Сестри су давали воде. Понудише и мени… Тек тада као да прогледах. Изиђе ми слика негова док је био жив, и споји се са представом леша. Он је…
Софији грунуше сузе. Плакале су и моја мајка и сестра. Паде ми изненада на памет да би оне исто овако плакале да се и мени нешто десило. Чисто се тргох од те помисли и нагло се дигох, те приђох прозору.
– Страшан је рат – говорила је моја мајка бришући сузе. – Докле ће људи да буду тако безумни!…
– Војници су га пренели у метални сандук и понели у цркву. Звоно је одјекивало. Свештеник нас одвео те смо целивали икону, а после нас свратио својој кући.
По вечери допратио нас је до кафане, где смо нас две остале у једној соби. Било је хладно и мрачно. Легле смо одмах.
Али кроза сан чух неки крик. Тргох се. Сестра ме запита застрашено: „Шта је то?“ Опет се понови… Верујте, чула сам ударе њеног срца. Била је као избезумљена. Умирих је, говорећи како је крик совуљаге, који одјекује од стране цркве.
„Зашто баш од цркве?“ – запита ме.
Крик се зачу и од стране гробља… Опет са цркве… Као да се дозивају.
Сестра се припи уза ме и шапатом ми рече:
„Слушај, то душа Николина вапије што смо их раздвојили“.
– Сине, ја се стално молим Богу, да вас сачува… Уздам се у Свевишњега да рата неће више бити. Доста је… Па и они имају ваљда мајке…
Била је прибрана када сам полазио. Испратиле су ме до станице. Сестра је махала рукама све док им се нисам изгубио из вида.
Тачно у одређени дан вратио сам се у команду.
Наиђох прво на Александра. Био је усхићен. Сан његова живота је остварен. На станици се упознао са двема дамама, које је довео и у стан. Биле су у гостима код командира и Александра четири дана.
Александар забаци капу на потиљак и застаде.
– Слушај… роса, младост… „сортимент“ – говорио је као у заносу. – Вала, д’ умрем сад, не жалим! – и он се лупи по потиљку, а капа му налете на очи. – Изгубио си много!
Било је скоро десет часова, те пожурих у дивизион да се јавим командиру.
