Солун

По биваку се пронео глас о писменој оставци посилнога поручника Луке. И сви сад долазе да дирну Луку. А он наручује каве, да би тако казнио свога посилног.
Али следећег јутра, Исајла нестало из бивака. Траже га на све стране. Њега нигде нема. По подне, неки војници, враћајући се из Солуна, рекоше да су видели Исајла у вароши где седи пред једном гостионицом, заваљен на столици, и пије каву.
Да би избегао задиркивање, Лука отишао у трупну комору. Пронашли су га и тамо.
– А ти, побратиме, дошао си овде на „мајалос“? – пита га Душан.
– Кипислцауф! – одговара мрзовољно Лука.
– Штета!… А ми пошли код тебе на каву.
– Због велике врућине престао је да пије каву – добаци Живадин.
Тек пред вече угледасмо Исајла, где се враћа из вароши, сав знојав и прашњав. Кад га угледа, Лука као ударен електричном струјом, подскочи.
– Овам’! – ману му прстом.
Исајло приђе погнуте главе и натмурен.
– Господин посилни био је у вароши?
– Јесам, господине поручниче.
– А јеси ли имао дозволу?
– Нисам…
– А јеси ли питао кога? – и Лука му се приближи.
– Господине поручниче, питао сам своју стражњицу…
– Шта кажеш? – грмну Лука.
– Питао сам стражњицу да ли може да издржи двајест пет батина. Она ми казала да може. И ја одо…
Шамар пуче преко његовог лица, да се Исајло занесе.
– А сад марш тамо, па ми скувај каву.
Враћа се мало после Исајло са шољицом, коју стави на сточић пред Луком.
– Ња… Хоће човек у Солун… Женске…
– Не пада ми то на памет, очију ми. Него, господин поручник, како дођосмо овде, и видо оне планине, е, нешто ме стеже овденак – он показа на груди и готово се загрцну.
Лука га погледа испитивачки и ублаженим тоном запита:
– А шта си видео у Солуну?
– Видео сам… видео, на станици, наше машине, и вагоне, где пише: „Српска државна железница“ – и из очију му потекоше сузе.
И Луки се очи овлажише. Он шмркну и брзо запали цигарету.
– А-ха… Овај… други пут немој тако да радиш – саветује га благо. – Зашто као несрећник неки идеш без пара? Питај… Даћу ти новац, па да кренеш као човек. Хајд’ сад, иди!…