До зоре смо копали. Около топова биле су читаве хумке свеже земље. Људи већ посустали од умора и глади. Али пред свануће наиђоше Танасије и Јанкуљ са џаком јабука и десет хлебова, и тек се тада сетисмо да их нисмо видели целе ноћи. У свакој другој прилици добили би батине, али сада су похваљени. Они се ослободили и причају како су јабуке „реквирирали“ у једној кући у селу, а хлебове су украли од неких коморџија. Само Танасију срце да пресвисне што не могаде да понесе и један казан са купусом из неке позадње команде. Било је згодно: кујна покрај пута, а кувар отишао некуд. Али Јанкуљ није хтео да носи чорбу пет километара, јер су му сигурније биле тврде јабуке у џаку.
– Их! – вели поднаредник Траило и пљуцну. – И остависте чорбу?
– А, јок! Сум просуо! – вели Јанкуљ, бришући лице рукавом.
– Тако, тако, нека и они из позадине осете шта је то глад.
Војници мљаште јабуке са хлебом, док се преко пута, на оној обали, разлежу болни јауци наших рањеника.
Зора се помаља и са зебњом погледасмо на супротну обалу. Видимо тамо неке непомичне прилике. Када се још више раздани, наше слутње постадоше страшна стварност. Мртви војници су лежали као опало лишће. Топови и каре били су окренути у разним правцима, шесторне запреге мртве. Између коњских лешева види се рука или нога несрећних возара. Разбацана војничка спрема: торбе, пушке, фишеклије… А позади овога крвавога разбојишта је змијаста линија свеже земље, одакле вире непријатељски бајонети.
Приклештени између Саве и непријатељских ровова, рањеници поседали на обалу и тужно гледају своју отаџбину. Неки се и крећу… Видимо двојицу, сигурно су лакше рањени, како разапињу шаторско крило о точкове топа, и онда преносе некога свога друга. Чује се јаук… Једноме превијају главу… Посматрамо пешака како гегајући прилази Сави, захвата чутурицом воду и прилази једноме који је лежао.
Војници распознају своје другове.
– Ено га нишанџија са другога топа… ено га, ено уз онога мртвога, што је раширио руке.
Међу рањеницима опажамо чудан покрет. Окрећу се у правцу непријатељских ровова… чујемо жагор, као да им отуда нешто говоре, наређују… Неки се већ дижу и неодлучно прилазе топовима. Онда се одмичу, као да некога траже. Ево… једнога воде, нешто разговарају… Двојица дохватише лафет!… Окрећу топ! Да ли је могуће… Коса нам се диже на глави. Један приђе седишту нишаџије. Остали се одмакоше.
Увукли смо главе у рамена, стисли песнице и зубе, очекујући да се догоди нешто страшно што ни у крвавоме рату није баш тако обична ствар.
Али овај се диже са седишта. Из рова позади пуче пушка и видесмо како се тело скљока на топовски точак… Остали одмичу… као хтели би да беже. Али где ће?… Напред река, позади бајонети. А ми смо немоћни, јер су наши рањеници испред њихова рова. И сада непријатељ командује… Они се опет враћају, извукоше онога мртвога. Други седа… Извадише и метак из каре, жут је метак граната, разорна граната… Затварач шкљоцну и громовити урлик затресе земљу, ваздух задрхта изнад наших глава. Метак се зари негде позади, у риту.
– У заклон! – зачу се команда и људи се сручише у дубоку јаму. Запањени овим догађајем, били смо неми и дрхтали смо при помисли шта све може сада наступити.
Нова експлозија јекну изнад наших глава и из шрапнела сукну беличаст дим.
– Послуга на своје место!
Војници се згледаше као да се премишљају, али се нико не подиже, Док топовођа не понови заповест командира батерије. Мрзовољно се дижу, као да се нуде ко ће први. А кад пунилац Рајко искочи, онда хитро за њим поскакаше и остали и заузеше своја места.
– На непријатељску батерију… плотун здесна!…
Батерија је занемела. Погнуте главе, људи су мрачно гледали преда се. Нишанџија првога топа држи ручицу за опаљивање, али је укочен као мумија и исколачених очију блене у штит пред собом.
– Зашто батерија не гађа!?… Стрељаћу воднике! – виче однекуд из кукуруза командант дивизиона.
– Радомире, пали! – загрме својим гласом потпоручник Александар.
А Радомир, нишанџија првог топа, диже се са свога седишта. Хтеде нешто да каже… прогута пљувачку, затрепта очима. Као да прибира снагу, уздиже рамена, онда поздрави. Из његових груди се проломи крик:
– Господине потпоручниче, мој је брат тамо.
– Помоћник на његово место!
Топ груну, цев се трже уназад и ашов лафета се зари у песак. За првим сукну пламен и из осталих топова и целу батерију обви облак прашине.
Гранате су експлодирале испред и позади, а један метак паде посред непријатељског рова, одакле избаци нечије тело у плавој униформи далеко на ледину. А четврти метак удари у кару, одакле посукља црн, густ дим.
Јаук је допирао са оне стране. Наши рањени војници, који су још могли ићи, притрчаше обали уздигнутих руку, молећи да не гађамо. Неки су ускакали у непријатељске ровове, мислећи да се тамо заклоне, док су други бежали иза топова. Била је то измешана гомила сурих и плавих блуза, пред којом смо били сада немоћни. А тада, као да нам пркоси, непријатељски митраљез осу паљбу на отворену батерију. Разнели би га… Али у митраљескоме заклону били су и наши рањени војници. Командант нареди да послуга сиђе у заклон.
Завлада тишина… У ваздуху се разлегало неко шуморење, што је наговештавало кретање непријатељске артиљерије. Војници се нису варали. Зачусмо ускоро шапатљиви шум, онда језовити фијук и мало подаље експлодираше шест шрапнела један за другим.
– Аух! – викну Рајко пунилац, па се пљесну по устима и разрогачи очи.
– Ја, мајку му, одакле овај! – рече поднаредник Траило. – Обрали смо бостан… види нас.
Одмах затим зачуше се нове експлозије, али сада испод нас.
– Уракљи нас – добаци Станоје темпирач.
И људи без наређења дочепаше ашове и почеше рити земљу. Преко рупе ставише неко прошће, изнад којег набацише земљу. Шћућурени у рупи, као у гробници каквој, чекали смо суђени час. Изнад наших глава фијукала су шрапнелска зрна страховитом циком. У међувремену, између непријатељских плотуна, искакали су војници из рупе, пунили топове, опаљивали, и хитно бежали у заклон. Гађали смо непријатељске колоне, које су се кретале у даљини, иза села. Наш пркос као да је доводио до беса командира противничке батерије, која нас је одмах засипала читавим пљуском челика, да је цео простор око батерије био ишаран црвено-жутим букетима шрапнелских димова. И у овој нашој невољи осећали смо неко задовољство када на време умакнемо, а онај „пуца у ветар“. Само, дангубили смо много око темпирања зрна. Досети се најзад Траило па нареди да један побауљке оде до каре и отуда извуче сва зрна…
Најзад су и темпирник пренели.
– Сада смо газде! – вели Станоје темпирач, и задовољно трља руке што не мора да искаче са осталима.
Исто су то урадили и послужиоци осталих топова, те је сада већ могла да падне команда: „По три с кошењем.“ У земуници су војници припремали зрна и када потпоручник Александар загрми извршни део команде „Хиљаду осам стотина!“ – послуга истрчава и највећом брзином испали, па се исто тако брзо, један преко другога, сручи у заклон. Онда ослушкујемо…
– Ето га!…
