Мускули се затежу, људи несвесно увлаче главу у рамена, заустављају дах… А када се изнад наших глава проломе експлозије, онда тек весело прогледају. Или се усне развуку у смех, када из неке рупе у кукурузишту допре глас Танасија релеја: „Пали, Славко!“… Неки пут изненада овлада мртва тишина… Тек повремено зашуште већ зрели кукурузи. Или се Рајко пунилац жалио што топовска зрна нису четвртаста, па да их наслаже на гомилу, где би могао и главу да стави, јер се овако стално котрљају. Онда додаде:
– Бре, замисли да падне једна разорна међу ову муницију…
Сви смо из потаје помишљали на ту могућност, али смо се заваравали неким срећним случајем да ће нас тај удес мимоићи. Али када Рајко пунилац то гласно рече, онда намах осетисмо да је то могућно. Усплахирено се погледасмо, а топовођа Траило му добаци:
– А вала, какав си баксуз, и то може да нас снађе…
– Али ја, поднаредниче, реко тек онако…
– Ајд марш!… Што ти не дође на памет да падне међу нас чабар воде.
Када Траило помену воду, сви осетисмо жеђ, али страховиту жеђ. А бунар са ђермом одмах иза нас у забрану, па вода хладна, бистра… Испред нас река… Но нико не сме главу да помоли. Топлота осваја, у земуницама успарина, и Траило прича како са једног извора до његове куће шикља млаз воде из луле, дебео као рука. Војници отворили уста и слушају, па ужагреним очима гледају мишицу Траилову, као да ће из ње сад потећи млаз воде… Нашу жељу прекиде нова команда, те војници искочише код топова. И таман опалише последњи метак, тада Траило распали бусеном земље Јанкуља, помоћника нишанџије, који се само занесе и оста збуњен на топу. Повикаше војници да се склони у заклон, и један га свуче као врећу у рупу. Сви смо се смејали, јер је Јанкуљ мислио да га је ударио упаљач шрапнела.
– Ама, поднаредниче, не се љутим да ме бапне у нога, рука, ама посред леђа… о, фирија дракулуј! – и Јанкуљ брише шајкачом хладне грашке зноја.
Наше расположење умуче кад негде у близини нашој рукнуше експлозије разорних зрна, да се земља затресе. Засу нас ситно комађе земље са настрешнице.
– Поче разорном… копај земљу и бацај горе! – рече Траило.
Иако уморни, гладни и жедни, војници запеше да рију. Док су једни копали, други су чучали, држећи у крилу гранате и шрапнеле.
Дојадили смо свакако непријатељу, јер по учесталој паљби увиђамо да је решен да нас уништи. Ми смо ватром наших топова запречили један друм, да нико живи није могао да нам промакне.
Гађала је непријатељска батерија с повећањем даљине и талас челика се постепено приближавао. Осећамо неку ломљаву на осматрачници команданта дивизиона. Танасије у кукурузу занемео, а ми полегали један преко другога и телима нашим заклонили убојна зрна… Јер Рајко је казао, а Рајко је баксуз, па да несрећа не буде страшнија… Сад је на нас ред…
Злослутни и језиви шум… ужасни фијук, све језивији и страшнији. Ми сабисмо главе. Земља задрхта и проломи се урнебесни прасак. Слушамо још тупе ударе избачених бусенова… Лагано подигосмо главе и погледасмо ка отвору. Станоје промоли главу.
– Где удари?
– Испред топа.
– Послуга на своја места… – зачу се глас Танасија релеја.
Војници су чекали целу команду. Онда појурише отвору, да би се што пре искористио кратак интервал. Међутим, непријатељ као да је погађао нашу намеру, и кад војници опалише први метак, одмах затим, изнад глава њихових свитну шрапнел. Полетеше у заклон. Али један се поведе и паде пред отвором.
– Рајко, Рајко – повикаше војници. Један га дохвати за рамена, остали га прихватише и спустише лагано између граната.
Лежао је непомично. Уста су му била полуотворена, а очи светлеле чудним сјајем. Дисао је тешко и из груди његових је допирао неки чудан шум. Војници му откопчаше брзо копоран и угледаше велику рану на грудима. Требало га је подићи и он јекну. Онда ножем расекосмо блузу и кошуљу, која је била сва влажна и задах свеже крви запахну нас. Двојица га лагано подигоше, те му широким завојем обависмо целе груди. Газили смо по крви Рајковој, па су нам и руке биле крваве.
Ћутећи смо посматрали како лагано умире. А над главама нашим сукља дим из шрапнела, земља се од потреса стално рони и пада на завоје ишаране црвеним пегама. Притискивала нас тешка мора од близине смрти и потајна радост што смо живи, све побркано са страхом, да и нас тако нешто не снађе. Неко јадно расположење, па нам се чини да сунце шкиљи… А уста нам се залепила од жеђи.
Повремено смо гађали цело послеподне. Рајко је јечао и тек би превалио преко уста: „Воде.“ Ми смо ћутали. Станоје погледа упитно поднаредника, а овај ману руком као да вели: „Свршено је са њим, а ти чувај себе.“ Али изгледа као да се сунце и не помера и као да нас вечност раздваја од ноћи. Сећамо се свих извора поред којих смо прошли, и сада нам је чудно како смо могли тада пролазити равнодушно поред њих. Траило вели, ако се врати жив кући, нигде неће кренути без чутурице пуне воде.
Сунце једва зађе за нека дрвета и нишанџија Милован одмерава реглетом колико је још далеко од хоризонта.
– Да смо у нашим крајевима, оно би већ давно зашло за планине и већ би се напили воде. А ово нека проклета земља! – вели Милован.
– Вала, поднаредниче, чим се смркне, идем у село да докотрљам једну бачву – вели Јанкуљ – и да је напуним водом.
Сунце се изгуби међу шеваром и свеж ветрић пирну са Саве. Отворених уста дишемо. Али је још видно… Рајко јечи и вапије за водом. Паљба се утишала, те Јанкуљ изјави да ће ићи за воду, макар погинуо. Дохвати чутурицу, застаде мало на отвору, онда потрча бунару. Али са пола пута врати се задихан. Вели, како на мотки ђерма нема кофе… Треба ићи на Саву, али са оне стране вребају стотине пушака.
Сада се диже Станоје. Очи његове су одавале ледену одлучност, а на стиснутим уснама се огледао пркос и инат.
– Идем! – рече одлучно.
Ћутали смо… Не знамо да ли да му честитамо или да га одвраћамо.
Он изиђе, усправи се, погледа около себе, и лаганим кораком пође ка реци. Једини усправан човек. Изгледао нам је као Херкул. Приђе обали, саже се, завуче чутурицу… Дах нам је застајао. Он се обазре лево и десно, па наједном, у највећем трку, наже бежати и улете у земуницу. На улазу испусти чутурицу, из које заклокота вода. Гледали смо ту воду закрвављених очију. Поднаредник прихвати чутурицу, држећи је грчевито. Били смо готови да скочимо на њега. Он као да разумеде, погледа упитно све редом, па онда у Рајка.
– Њему! – повикасмо готово углас.
Он се придиже, обухвати његову главу и остатак воде сручи му у уста. Рајко отвори очи, а из уста му се оте узвик блаженства. И нама као да лакну. А Станоје темпирач прича:
– Не могадох више. Па куд пукло да пукло, помислих и пођох. Био сам прибран и миран, ишао сам чврсто до воде… Али кад заклокота чутурица, е увати ме страх, мајку му… А знаш, није лако… Ја сам пред цели фронт… и не знам ни сам како сам се докотурао довде.
Негде у бари закрекеташе жабе и вечерњи поветарац зашуме кроз кукурузе, носећи мирис барске траве. Вечерњача заблиста. Траило помоли главу, па изиђе, а за њим и ми остали. Двојица последњих изнеше лагано Рајка. Али његова глава и руке биле су млитаве, очни капци непомични, а уста широко отворена. Био је још млак. У мрачној земуници нисмо ни приметили када је нечујно умро.
Ипак… погледасмо слободно у небо и зарадовасмо се животу.
