Тамо далеко

Горело је хиљадама свећица, као трепераве звезде, у мрачној ноћи. Поворка људи, жена, деце и војника ишла је лагано певајући побожне песме. У даљини негде, звоно је стално одјекивало, док су таласи на обали шумели. Војници су ишли гологлави, погнуте главе, шапућући молитву и сећајући се оних срећних дана када су Ускрс дочекивали код својих кућа. Ишла је поворка кроз села и маслинове горе, пролазила кроз логоре, остављајући за собом опојни мирис тамјана… На данашњи дан је страдао Он. Људи осећају душевно распеће и, јаче него икад, саучествују у патњама Његовим. Они верују у Њега, очекујући од Њега свој спас. Били су и они на Голготи, били су распињани, па ваљда ће сачекати и Васкрс свој… Шапућу војници молитву, а звоно и даље дрхтаво јечи. Дах пролећне ноћи испуњен је мирисом тамјана и измирне.
Војници напустише логор и одоше за поворком у цркву. Без дозволе. А нико им не би ни забранио.
Нека се моле, и нека се надају…
На сам дан Ускрса били су људи постројени и старешине су им честитале празник са жељом да идуће године дочекају тај исти светли празник у слободној домовини. Сваком је војнику дато обојено јаје, а као предовољство добили су и вино.
И, после толико времена, разлеже се песма:
Вишњичица род родила…
Од рода се саломила…
Већ по Ускрсу почело се говорити о нашем скором покрету за Солун. Иако су људи знали да их онамо очекују нове борбе, радовали су се ипак, јер ће тамо бити ближе својој домовини. Осетиће бар ваздух са својих планина и видеће небо над својом земљом. А хоће и мало ширине и ваздуха. На овоме острву су скучени. Гледају непрестано у оне једнолике маслине и бодљикаве кактусе, и у последње време све више тугују за својом кућом.
Извршена је и реорганизација војске. Придошли су нам нови официри и војници. Успостављено је ново формацијско стање.
Сасвим изненада, једног јутра, рано, одазвани су команданти у штаб дивизије. Видимо, пристижу и команданти из пешадијских пукова. Предосећамо да се нешто важно решава. Али њихове одлуке не занимају нас много, јер нисмо на фронту да бисмо очекивали напад.
Када се команданти вратише, саопштише да се шатори одмах дижу и ствари пакују. Потпуковник Петар нам рече да ће после подне отпочети укрцавање.
– Побратиме, јеси ли ти научио да пливаш? – пита Душан Луку.
– Ја јок… Шта ће ми, кад је мој Исајло одрастао поред Мораве! Ако треба, узјахаћу ја њега…
– И онда, побратиме, уобразиш да си парна лађа.
– Кипислцауф!
– Ја, богати, кажу… три дана и три ноћи – већ се забринуо Душан.
У логорима је узаврело. Војници дижу шаторе, пале заосталу сламу, пакују. Около се искупили Грци и тужно нас посматрају. Понеки прилазе својим познаницима и поздрављају се.
Око подне поче да пролази пешадија. Дугачка поворка плавих униформи отегла се поред морске обале и замиче за један рт, који је заишао у море. За њима кретосмо и ми полако, застајемо, опет ногу пред ногу. За нама остадоше пусти маслињаци.
Сунце је већ било далеко поодмакло, када стигосмо на онај рт, и тада угледасмо множину лађа, ратних, путничких и теретних. Велики број сплавова и малих бродова преносио је војнике. Досад је већ хиљадама укрцано. Из једног брода покуља црн, густ дим, док из оџака других бродова бије трептава јара. Са огромних дреднота и крстарица зјапе топовске цеви… Нашу пажњу привлаче велики шарени бродови на чијем су трупу насликани неки троугли, правоугаоници или кругови, обојени блештећим бојама. Неко објашњава да су бродови обојени на тај начин зато да би код сумарена изазвали оптичку варку, и да ови не би могли да одмере због тога тачно одстојање. Људи са стрепњом помишљају на ту неман, која нас може лако пресрести… Сунце залази, а таласи шуморе, као да нас маме.
Пришли смо уз обалу. Нагађамо на коју ли ће лађу нас однети, пошто су пешаке разносили на две лађе. Мало подаље лежала је на води још једна сива и огромна, са два оџака, безброј прозора и више спратова… И баш пред њом заустави се наш мали бродић. Искакали су сада војници, вешто и хитро се пели уза степенице.
– Чудан ти је овај наш свет – размишља потпоручник Драгиша. – Брзо се свикне на сваку ситуацију. Пре три месеца први пут видели су море и бленули као на чудо. Пази их сада… као да су „репоње“ на броду одрасле.
Војници су размештени по доњим просторијама, куда се силазило као у неке катакомбе, а официри су смештени у кабине овога прекоокеанског брода.
Када је завршено укрцавање, онда је командант дозвао официре да им саопшти где је њихов рејон за спасавање, у случају торпиљирања брода. Била је то лађа на три спрата. У висини свакога спрата висили су један до другога чамци и сплавови. Сваком официру су додељена по два чамца и један сплав, који су могли да приме укупно око тридесет војника. А официр је морао да обавести своје војнике о месту и положају чамаца и сплава.
Морнари су почели раздавати појасе за спасавање. Било је двојаких појасева. Једни су били састављени од комада плуте, и када се привежу око груди, руке су онда одмакнуте од тела, те изгледа као да су се ови људи спремили за тучу. Други су били од гуме, са кратком цеви на предњој страни, у коју се дува и гумени појас се надима као она доња аутомобилска гума.
Војници су већ пронашли забаву са овим појасевима. Надимају их што могу више и, уместо да заврну завртањ они оставе цев отворену, онда притисну мишицама, а цев завуку у недра, и тако се хладе. Мало после настаде неко пиштање на броду, као да неко дува у оне дечје трубе. Направили су војници неке клинове као пискове, па их завукли у цев, и када притисну рукама о надувени појас, онда се чује звук…
Командант наиђе.
– Господо, то није за смејање. Они ће тако покварити појасеве… А после, шта ће мислити ови Французи о нама? Наредите одмах да престану са тим.
Силазећи у доње просторије брода, Живадин гунђа:
– Ја, шта ће мислити о нама Французи… Дала им се прилика да науче како се од појасева могу направити гајде.