У близини Коцељева сретосмо дугачку по ворку воловских кола, на којима су лежали рањеници… Бледа лица, потамнелих очију, гледали су они болно некуд далеко, и, заузети својим мукама, нису нас ни опажали. Војници су их посматрали са пуно саучешћа… један рањеник се грчевито ухватио за трбух, јечи, а самртно бледило му се расуло по лицу. Други је са увијеним лицем, а около очију види се усирена крв. Било их је са пребијеним рукама или ногама, у неких су завоји крвавили и сви су имали подједнако паћенички израз… Наједном, војници почеше притрчавати једним колима, онда су застајали неми, погледајући за колима очигледно збуњени и запрепашћени. И као тих јецај прострујао је глас: мртав.
– Па где ћете са њим? – запита неко болећивим гласом.
– А шта га знам… умре сад на путу! – одговори старац, као да је хтео рећи: овде, онде, свеједно… има их много… видећете.
Покрај мртвог војника седели су рањеници. Та он је био њихов друг, доскора је био жив, и зар да га баце као ствар поред пута…
А колико је тек мртвих пред нама. При сваком овом пуцњу, од којег земља трепти, падају мртви и рањени… И целу ову масу здравих и снажних људи воде на губилиште. Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине. Не можда, већ сигурно… Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста. А он сада мисли вероватно на своју жену и дете.
Сунце се мучно пробија кроз облаке, као да жмири. У даљини се замрачује од тамних облака који се лагано прикрадају. А тешка оморина притисла земљу, као да је дави. Једино је Танасије безбрижан, објахао лафет и заглабао клип куваног кукуруза који је дигао негде уз пут.
Потпоручник Александар ми приђе и прича како нигде није видео лепшег народа него овде.
-… А једра да прсне, сва је набубрела. Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. – Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао… А отклен си?“ – пита она мене. – из далека – велим јој ја и прилазим све ближе. – А, овај… је л ти се свиђамо, онако на око? – „Јашта, рано, не фали ви ништа“ – каже она и намигну. Гле… помислих, чекај да „профитирам“ нешто, док није наишао командант. – Па овај… – питам је ја – је ли, снао, богати, теби нешто није добро. – „Вала богу, мени ништа не фали.“ – Како ти не фали, кад си болесна? – „Јок ја“ – каже, па се испрси. – Добро… а што ти се ово надуло? – дохватим је за груди. – Ух! – потпоручник Александар удари се по потиљку, а капа му налете на очи. – Разумеш ли?… Свашта би било, да не угледах белца командантова.
Док је то говорио, случајно опазих да је извукао ноге из узенгија и млатарао слободно. Сетих се онога мртвога војника, чије су ноге слободно климале изван кола…
– Потпоручник Александар! – чусмо одсечан глас командантов, који нам је однекуда заишао иза леђа. – Је ли ту ваше место?
– Разумем! – поздрави Александар и у галопу одјури до првога вода.
Сељаци се прибили са стране пута и чекају да возови прођу. Жене и старци стоје испред вочића, а дечица, пуна их кола, наслонила се на лотре и машу ручицама. Сви напуштају своје домове пред најездом непријатеља, и жене, полазећи у бежанију, наричу. Ни сами не знају куда ће. До првога мрака ићи ће тако, онда ће скренути на неку утрину, разапеће поњаве, као черге, и седеће поред ватре, ослушкујући пуцње топова.
Наилазимо на биваке разних слагалишта и муниционих кола. Коморџије су јако забринуте због близине непријатеља. Не маре они за себе, боже сачувај, него им је стало до материјала.
– Вала, ако они преко нас живих или мртвих дођу до вас – рече мој командир једном капетану приликом застанка – онда им слободно изиђите у сусрет и предајте рапорт.
Пред селом Коцељевом рекоше нам да ћемо сада наићи на једну заробљену аустријску батерију. Заборависмо на умор.
Батерија је била заустављена на путу и Аустријанци су баш тада хранили коње. А около су стајали, као каква почасна стража, наши војници са пушкама. Необично нам изгледа она униформа, коју сада први пут видимо. Из потаје се дивимо угојеним и снажним коњима. Војници прилазе топовима и стручно разгледају, док се Аустријанци снисходљиво смешкају и љубазно показују како се отвара затварач.
– Знаш… кратка им цев – критикује један.
– Наш је затварач бољи…
– Пази како је тело затварача зарђало. Не био ти ја каплар…
– А-ух, да су ми она два рудна, па да прескачем препоне са све топ.
Јанкуљ прилепио главу уз отвор цеви, и гледа не би ли шта унутра нашао. А Крста, возар, са коња даје налог Танасију да опипа једне бисаге…
– Нема ништа… само конопци.
– Пих, славу им њину, зато су и пропали! Крста љутито ошину свога дешњака. Онда се присети, и окрете се: – Понеси и те конопце, макар штогод.
– Нема за нас хлеба – вели Танасије додајући конопце. – Прошли су они кроз сто руку.
Када пређосмо батерију, војници весело разговарају. Као да је онај притајени култ према моћној царевини потамнео, јер су људи видели како царски војници повијају кичму, а онај челик лежи немоћно у прашини.
– Знаш… нема ту шта… – говорио ми је самоуверено поднаредник Траило. – Овај… знаш, бој се бије, како да ти кажем… „срцетом“, а не поткованим цокулама. Не дам ја Танасија за десет њихових.
– Зар је тако добар?
– Кој… хм! Знам га још из турског рата. Кад је осматрач, тај баца бомбе, пуца заједно са пешацима, везује телефонску жицу по највећој ватри. А што је главно у рату, мајстор је да украде и да га „ники“ не увати. Је ли тако, Крсто?
Овај не пориче његову храброст у борби. Али као да му оспорава довољну окретност у оним операцијама иза фронта, јер му је скоро баш Траило ударио десет батина, што је махао закланом кокошком пред целом батеријом…
Тако разговарајући стигосмо у село Велики Бошњак.
Подне је давно превалило. Село је било готово пусто. Испред једнога храста опазисмо само неког старца повијеног до земље. Њега су године придавиле и већ немоћан, а ваљда и сит живота, гледао је тупо преда се… У суседном дворишту остављени пси жалосно су завијали. Преко зелених и напуштених пашњака, тамо, у даљини, у плавкастој измаглици, нагло се уздизао Цер, као неки вечити, будни стражар над овом равницом. Са те баш стране допирали су пуцњи. Не знамо да ли то гађају наши или њихови топови, тек земља је дрхтала.
Људи се невољно окрећу, сећају се родног краја и тишине домаћег огњишта. Још чисто не верују. Све мисле да ће нас ипак ова чаша на некоји начин мимоићи… Тамо се гине… Најзад, ако се мора, а мора се, мора… Отаџбина, деца, жене… робље. Да, да… – ако је судбина, од ње се не може умаћи. А грозно грува, пуцњи се сустижу и ваздух дрхти…
Сунце се мало помоли, па опет зађе за црн густ облак. Још је мало у висинама трептао мутан одблесак, онда се облаци уметнуше и црни застор поче да се развлачи. Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме.
Топови су трештали… Срца су дрхтала, а и земља под нама као да је стењала…
