Погурен и уздигнутих рамена, жмиркаво је посматрао фуражна кола Јанкуљ Живуловић, редов пете пољске батерије. Онда се почешао иза врата, набио шајкачу на очи, и проговорио више за себе:
– А, фирија дракулуј!
И вратио се код својих другова на договор.
Међу војницима пуче глас који не сме да допре ни до ува каплара: на фуражним колима украден у току ноћи точак. Није њима до точка, већ само до тога да не дозна командир. Знају они за оне досадне процедуре: прво батине, а онда саслушавање због упропашћене државне имовине. Јер Јанкуљ је био стражар и дужност му је била да пази. Па опет точка нема. А они су се јасно познавали. Зар су они коња крали, па га после фарбали, а тек неће точак са фуражних кола.
И док војници разговарају и сумњиче поједине своје другове из других батерија, Јанкуљ зинуо, и размишља. Свестан је да тај точак не би нашли ни најлукавији полицајци. Онда мисли, у којим се још јединицама налазе слична кола. Задовољно се почеша негде иза врата, заби руке у џепове чакшира и подиже их, уздижући при том рамена. Са пуно поуздања погледа у правцу првог дивизиона, меркајући упаркирана фуражна кола. Ту је сигурно и његов точак. Не мисли он да га истражује, већ први задњи на који наиђе. Али угледа стражара поред кола. Опет зажмирне, трепну ситно два-три пута, па се притаји. А потом усне Јанкуља развукоше се у једва приметан осмех… Њега да ухвате?!… Паде му на памет кад је украо вепра из обора једнога сељака, па свиња није ни скикнула. „А тек нећу точак!“ – помисли задовољан, опет се почеша, померајући чашкире око слабина. „Мртва ствар… док само падне мрак!“ – и Јанкуљ уђе у шталу.
Могла би то даље да буде прича која се дословно догодила за време затишја.
Неиспаван од ноћног седења, враћао се наредник друге батерије. Када се приближио биваку, накривио шајкачу на десно уво, забацио сабљу испод мишке, уздигао лево раме, па важан и достојанствен ушао у бивак.
– Господине наредниче, стање батерије ратно. Два се јавила за лекарску – тресну дежурни као колац.
Наредник климну важно главом, па, и не гледајући дежурног, продужи. Наредник врши инспекцију… пролазећи поред једног шатора учини му се као да чује шушкање сламе, и намерно се саплете о конопац шаторског крила. Из шатора се појави чупава глава.
– Јаој – цикну наредник – зар још смрдљаш, бубо једна! – и шчепа за косу ону чупаву главу. – На рапорт!
– Он је за лекарску – усуди се да проговори дежурни, који је у стопу пратио наредника.
– Онда ти, две ноћи пожарни, што ми ниси казао.
Затим уђе у шталу где прими рапорт. Све је у реду. Чисто му криво што не може ништа да за мери. А сигурно има нешто што није у реду, што су они можда прикрили од њега, да му се после смеју. Сем тога, какав би он старешина био, ако ништа не примети. Заустави се насред штале и погледа свуда около себе.
– Шта је оно? – и показа прстом у правцу таванице.
Знају сви да је то нека ситна ствар, да им наредник тражи „длаку у јајету“. Али су ипак зинули и гледају у таваницу, као да виде обешеног човека.
– Где зијаш тамо, где зијаш? – наредник првога стражара шчепа за нос и окрену му главу према једном углу. – Паучина… а, да се обесиш о њу. И све ја морам да видим!… Још две ноћи пожарни. – Онда строгим погледом одмери све стражаре, који су стајали мирно и одлучним кораком пође излазу… Чуо се само звек његових мамуза и фрктање неког коња. На вратима се заустави. Загледа се у једну лопату наслоњену уза зид. Погледа у дежурног каплара, затим у лопату, приђе журно и одбаци је ногом далеко испред штале.
– Је ли ту њено место?… А?… Научићу вас ја памети! – говорио је строгим гласом, гледајући стражаре. Затим се окрете и изиђе из штале.
Сети се тада ђубришта, и у ушима забрујаше речи командантове, када је обилазио круг: „Ред се у батерији, наредниче, цени по месту где се избацује ђубре!“ – А на томе месту увек има посла за ревносног батеријског наредника и разлога за кажњавање. Упути се у том правцу. Пролазећи поред фуражних кола, привукоше његову пажњу једна, накривљена на страну. Готово да их прође, али случајно погледа, па застаде. Онда приђе, саже се, потом погледа у кола и више за себе проговори: „Где ли је точак“ – готов да поверује да су га однели на оправку.
Каплар се узврда, притрча колима, саже се и он, затим погледа у кола, обазре се око себе, опет саже. Наредник опази његову забуну, и обрати се каплару:
– Где је точак?
Каплар трепну. Приђе колима, продрмуса их мало, као да ће однекуд испасти точак, блесаво погледа у лотре, само да би избегао поглед наредников, који је уколачио очима и не трепће.
– Где је, бре, точак? – дрекну наредник, а жиле на челу одскочише. Стиснутих песница приђе дежурном и унесе му се у лице.
Точка нема, види и сам дежурни каплар. Али треба нешто рећи.
– Господ’ наредниче… овај… ту је – он размахну руком око себе, обухватајући широким покретом рејон целе дивизије. Хтеде још нешто рећи, али му пред очима заиграше светлаци, затресе му се и суседно брдо, па му се учини као да се она кола сручише на његову главу.
– Иди ми зови стражаре – говорио је задихано наредник.
– Да сазове фронт? – мислио је наредник… – А шта ће рећи командир… Питаће где сам био ја… Хм! – сумњиво заврте главом… Знао је из дугог службовања у овом пуку, да крађу никад не треба објављивати. Није то нему први пут. И сада се уздао у способност њихову. Само их треба потерати и запретити. Главно је да командир не сазна. Онда се наслони на сабљу, десном руком подбочи и строгим гласом повика:
– Шта се вучете као мрцине. Брже, брже!
Војници су опазили љутњу наредникову, убрзаше ход, окрећући се стално, као да неког ишчекују. Не жели нико да буде први. Онда стадоше у ред, погледајући једни у друге као да се равнају, само да би избегли поглед наредников.
– Шта је ово? – и наредник показа руком на она нахерена кола.
А војници исколачили очи, нико ни да трепне, само да не би наредника још више наљутили. Гледају у кола, која некако изгубише своју форму, па нарастоше, нарастоше све више, као брдо, и оно као да се свом тежином сручи на њихову главу. Крв им подиђе у лице и очима ситно затрепташе.
– Разумем!… Разумем! – мрмљали су стражари.
– Шта мислите!? – викао је наредник. – Хоћете да вам командант дивизије чува фуражна кола!… Дроње! Дабоме, то су војници!… Краду точак, мисле на своју батерију, а ви, положаре једне, крадете само кокошке. Јесте ли разумели: сутра точак да ми нађете, иначе ми не излазите на очи.
Са навученим шајкачама и уздигнутим јакама шињела, провлачили су се поред сеоских плотова војници девете батерије. Застајкивали су, ослушкивали и провиривали кроз вратнице. Далеко је до зоре. Ха, није им толико до точка. „Мртва ствар!“ – лако ће са њим, већ уз пут, онако узгред, није згорег да понесу и нешто живо. Већ им дојади она пуста мамаљуга.
– Пст! – узвикну један и сви застадоше. Унезверено се исправише, као да ослушкују фијук топовског зрна.
– Шта, шта?
– Пст! – уздиже један значајно руку и накриви главу на једну страну да би боде чуо. Онда шапћући проговори: – Онај тица пева!
