Точак

Сви зинули и претворили се у уво. Негде петао закукурека. Значајно се погледаше, и, као вучени неком магнетском силом, кретоше лагано и обазриво у том правцу, зверајући лево и десно. Прескочише једну ограду, наиђоше на неко ђубриште, одвалише проштац, затим се двојица издвојише у правцу једног дрвета, на прстима, тихо… и један тресну мотком по гранама. Кратко крештање. Онда лепршање, ломњава преко ограде и сви се сјурише на друм, машући већ закланим кокошкама, да би им истерали крв. Потом им канапом увезаше вратове, сабише их испод шињела и, опет погурени и смирени, кретоше у правцу возарског ескадрона.

У близини места где су упаркирана кола, раздвојише се у две групе: једна је ишла ка стражару, а друга мало по страни.

– Стој! – дрекну стражар.

– Стали смо!

– Ко иде?

– Деветаци.

– Вођа напред!

Сви приђоше. Та знају се они одавно: из истог су краја, а ратују већ толико година. Виђају се сваки дан, разговарају о кући. У селу су комшије. Сви се осећају као у породици и строгих војничких прописа придржавају се само пред непријатељем. А непријатеља су истерали. Сада је затишје. И стражар забаци пушку о раме, запалише цигарете и поче разговор о селу, познаницима, извештају од куће… У близини нешто лупи, као да паде чивија.

– Хајд да се иде!

– А куда ћете, бре, по ноћи? – сети се стражар да их запита.

– У лов!… По сласт!

– А-ха!… Причекните док се сменим.

– Ће буде доцкан – и изгубише се у мраку. А на првој раскрсници састадоше се и најкраћим путем вратише се у бивак.

Задњи леви точак био је на своме месту.

И све тако по кратком поступку, војници су за време затишја упрошћавали администрацију. Боже мој, један точак!… Ха! Колико би се ту издангубило вршећи саслушања, па у тражењу одговора, у писању изјашњења, у требовању новог точка… Па док точак стигне… А колика је тек огромна одговорност старешине ако јединица није спремна за покрет. А у војсци су све потребе прописане и свака ствар лежи ако се стави на одговарајуће место. Истрага не помаже. Рат као рат. И точкови су нестајали. Само украдена се ствар љубоморно чува, пошто један дух веје, а поступци су исти. И онда се проналазе нови путови, нове јединице, док једнога дана не закукаше и Шумадинци.

– Господине капетане – рапортирао је дежурни батеријски официр – на фуражним колима нестао точак.

– Какав точак?… Коме је он требао? – говорио је изненађено командир. Потом се одмах уозбиљи. – Јесте ли предузели штогод?… Дабоме… о свему треба ја да водим рачуна, господине поручниче! – Затим важно и достојанствено: – Приметио сам да у батерији нема реда, и не треба се чудити ако једнога дана скину сва четири точка. Прође љутито поред поручника и уђе у кантину.

А када поручник остаде сам, шкрипну зубима, промрмља нешто љутито, и обрати се строгим гласом првом војнику:

– Зови ми батеријског наредника!

Заболело га је највише оно: о свему треба ја да водим рачуна. „А крађа би се десила баш да је и он водио рачуна“ – мислио је љутито поручник. Али он то не сме да каже, те нестрпљиво шмикну кроз нос. И ма колико уверавао себе да су ти прекори саставни део службе, љутило га је што мора да оћути, иако није крив. То сазнање је повећавало његов бол, који се при помисли на наредника претвори у љутину и бес.

– Напред! – а кад угледа наредника, његове очи севнуше. – Баш добро… Хтео сам да те запитам, шта си ти у овој батерији.

Наредник је гледао зачуђено и таман хтеде да проговори, али поручник настави повишеним гласом: – Поред батеријског наредника, о свему треба ја да водим рачуна…

– Господине поручниче…

– Доста! Неред, ђубре на све стране, штала као свињац. Најзад, украдоше и точак са кола. Не треба се чудити ако једнога дана дођу са запрегом, па нам одвуку сва фуражна кола.

– Господине поручниче…

– Ни речи! Хоћу да саслушаш стражаре и да ми тачно поднесеш извештај, прво: шта је било са тим точком, а друго: да је пронађен. Јеси ли разумео?

– Разумем! – наредник тресну налево-круг, и сав црвен излете из канцеларије. „Баш сад пред унапређење да ми се то деси!“ – Удахну снажно ваздух, ноздрве му се раширише, а мускули на вилицама одскочише.

„Ах“ – испусти кроз зубе и стисну песнице. „Премлатићу их!“

– Командир страже!… Овам’! – и уђе у шатор. Одмах за њим улете и каплар.

– Извол’те, госпо’н наредниче!

– Је ли – дохвати га наредник за уши. – Где је точак, где је точак?… А… Говори… говори!

– Госпо’н наредниче…

– Ћут!… О свему морам ја да водим рачуна. Је ли?… Какви сте, поред вас ће једнога дана доћи, па ће нам са свих топова поскидати точкове. – Наредник му се унесе у лице. – Слушај: за језик ћу те обесим, ако ми у току ноћи не пронађеш точак. Јеси ли разумео?

– Разумем, госпо’н наредниче!

– И то онај исти!

– Разумем, госпо’н наредниче!

– Одлази!

– Разумем, госпо’н наредниче! – Звецнуше мамузе и каплар излете из шатора, па се упути право земуници где су били стражари… Не љути се на наредника што је добио батине. Навикао је већ на то и верује да тако мора да буде. А тешио се што има још млађих и од њега, над којима ће он показати своју власт и на којима ће он искалити сав свој гнев. Напослетку, и право је. Стражари су једини и криви, јер нису вршили своју дужност онако како треба.

Већ се чује смех стражара у земуници, а нешто му око срца заигра. Каплар шкрипну зубима. Заустављајући се пред отвором земунице, рашири ноге, онда се саже не би ли боље видео. Из земунице га запахну мемла и мирис фиксованих чизама, што у свести његовој изазва представу накривљених фуражних кола, чија руда штрчи високо, као набрекла жила на челу наредниковом.

– Излаз’ напоље! – викну кроз стиснуте зубе. Из земунице допре шуштање сламе, неко стењање, док тек један глас проговори:

– Је л’ ја, капларе?

– Мој отац! – викну бесан, и каплар замахну руком, дохвати нечију главу, коју немилосрдно повуче, стискајући зубе и мрмљајући неке неразумљиве речи. – ’Оћеш лимун… Ах!… И ти?… Па ми се као гуштер извлачиш – и размахну ногом. – Фронт! – Потом се измаче, наби шајкачу на очи, десну ногу избаци, а руке затури на леђа. Онда их закрвављених очију погледа све редом, стисну уснице и шмикну кроз нос. – Заклаћу вас као мачке… Јесте ли разумели?

Војници истурили вратове, жмиркају и, отворених уста, блену у каплара.

– Је ли… ’оћете да вам ја чувам стражу… А точак украдоше, је ли?… Какве сте дроње, доћи ће једнога дана са запрегом, па ће нам све топове одвуку… А?… Ако ми у току ноћи не нађете точак, све ћу под суд и да стрељам… Јесте ли разумели?

И уместо одговора војници уздигоше рамена, очи им се раширише, а лице опусти… Да их казни!… Под суд!… У борби су били похваљени, и зар сада, за време затишја, због једног точка да одговарају!… Никада! Ама да је у црну земљу закопан, пронаћи ће га они.

– Јесте ли разумели? – понови оштрије каплар.

– Разумемо! – повикаше углас стражари.

И тако даље. Прича се понавља.

Слични чланци:

Српска трилогија 2.32

Горничево

Такву ми, брате, дај артиљерију, коју могу да сместим у ров. А кад пропадамо, онда је пропаст заједничка, а не морам да мислим како ћу још и вас да спасавам смеје се командант.

Прочитај више »
Српска трилогија 2.7

На прагу отаџбине

Неки се колебају, пођу, други их сретну и онда се врате. Изнурени телом, измучени душевним колебањима, лишени тако воље, иду мрзовољно, ослушкујући непрестано шта се око њих говори.

Прочитај више »