У планинама

Онако избледели, помодрели и погурени, изгледали су људи као тешки болесници, који сада први пут излазе на светлост дана. Нарогушени стоје поред ватре, не би ли повратили снагу. У неких су шињели нагорели на леђима, а код Грује ордонанса изгорео цео десни пеш. Поручник Лука дира га.
– Бре, Грујо, личиш ми на певца коме су исекли реп.
– Вала, господин поручник, умало да изгорим ноћас. Заспао наш пожарни и подухвати нас ватра. Ја добро прођох. Али Миловану изгореле од позад’ чакшире, и, ено га, сече шињел и крпи чакшире.
– Бог те убио – смеје му се наредник Продановић – зар ниси осетио како ти гори тур?
– Како… скочањио сам се од зиме! А кад наиђе ватра, ја сањам као да се грејем уз неку фуруну, па ми још мило.
Поручник Бранко уздише и јада се. Скинуо чизме, и оставио поред ватре да се сасуше. Али, услед јаре, спрчила се кожа на сарама, те сад не може да их навуче. Мора да пара саре.
Војници секу хлеб, греју кришке на ватри, да би мало омекшао. То им је једина храна за цео дан.
Команда се преноси релејима. Неко из даљине наређује да се припремимо за покрет.
Пред собом видимо само планинске врхове покривене снегом. Некоји су осветљени сунцем и блеште у пуном сјају. Гледам и размишљам, где ли сам видео сличну чаробну слику. Али омакох се и једва се одржах, придржавајући се за једно дрво.
Сада смо силазили. Не зна се шта је горе. Нико не сме коња да појаше, јер се непрестано клизају и падају. Зато војници иду заобилазним путем, кроз шуму, пртећи стазе. Мало ниже застадосмо.
Чекали смо дуго. Затим се лагано померали. Сигурно је нека велика препрека пред нама… Тапкамо ногама од зиме, све у месту. Неки одлазе напред, да би се кретањем загрејали, затим се враћају и причају како се на једној стрмој литици претурају „у тумбе“ и људи и коњи.
Мало доцније стигосмо и ми. Пред нама је залеђена стрма раван, отприлике једно две стотине метара дуга, и још уз то накренута мало у страну. Војници разбијају лед пијуцима, да би површину учинили мало неравнијом. Командири одлучише да са коња поскидају сандуке и џакове, и да ствари војници прегурају а други да воде коње. Ако се који омакне, онда да га пусте, па шта му буде. Остали војници причекиваће доле и, ако су читави, изводиће их заобилазним путем. Али ипак, да се исеку празни џакови и коњима увежу ноге… Кад је понестало џакова, војници су увијали ноге коња свакојаким крпама, својим марамама, башликама, а један скинуо своју вунену кошуљу, јер су му недостајале крпе да увије још само једну ногу своме коњу.
Силазили су људи лагано, на извесним одстојањима, да не би налетели један на другога… Један полете са сандуком који га повуче наниже. Вичу му они одозго да пусти сандук. Али он или не чује, или збуњен мисли да ће га баш сандук задржати. Сручише се у јаругу… Омаче се и коњ. Али се заустави негде на половини, покуша да се дигне, опет паде и оста лежећи. За њим други, али га задржа самар, диже се и оста стојећи. Војници силазе на коленима, да их изведу. Коњи су већ за страшени, издужују само вратове, а ногама се одупиру… Неки џакови лете низ падину. Опет војник, али је умео да седне и савије ноге, те као да се намерно клиза.
Сад је ипак мало боље, јер су војници, ударајући пијуцима, стигли већ до врха. Тек тада се реши и командант пука да уз припомоћ војника сиђе.
– Слушај, побратиме – обрати се капетан Душан Луки – допусти, молим те, да ти изјавим… Волео бих да те видим како се котрљаш низ ово брдо, више него ишта…
– Ко другоме јаму копа сам у њу пада… Кипислцауф! Хајд, да видимо прво твоја леђа.
– Ама, побратиме, молим те, изволи ти први…
И кретоше један за другим, поштапајући се. Тек се чује: „О-хо!“ Један од њих застане и погледа другог. Пођоше сада напоредо.
– Шта велиш, побратиме, када би се опучио онај коњ изнад нас и налетео на тебе? – пита сада Лука Душана.
– Ух, бога ти, немој, молим те. Ја сам теби бољу судбину желео. – Душан се насмеја, ноге му се омакоше, он се дохвати за Луку и, грчевито стегнути, полетеше низ падину.
– Ако, свеца вам детињег! – вели кроз смех потпуковник Петар. – Тако вам и треба. Него држите Војина, да он, рањен, не падне.
Једва стигосмо крају. Војници одвезују крпе са коњских ногу, товаре сандуке и џакове и журно полазимо.
Идемо благом косом, кроз неку борову шуму. Могли смо и јахати. Онда облим ћувицима. Али још увек смо на великој висини, јер су нам облаци готово над главом. Покрај пута беше једно село. Оџаци на кућама пуше се и дим се лено протеже право у висину. А у кућама је сигурно топло, угодно, и мирише јело… Да ли наши имају топлу собу?… Али нама је још мало хлеба остало. Ипак ми смо у тежем положају. Зашто би онда водили још и туђу бригу. Нико више не говори о својој кући, јер смо исувише заузети личним јадима. Али нико не ропће, нити се буни. Ваљда зато што је сваки добровољно пошао. Људи су знали да добро бити неће. Уосталом, већ смо огуглали, те за боље и не знамо. А назад се више не може.
Спуштамо се непрестано и снега је већ мање. Задржао се још на хладовитим падинама, са којих отичу потоци и натапају наквашену земљу, која пишти под ногама.
Дуж целога пута сустижемо пешаке. Неки седе и гледају замишљено преда се. Други одмичу, ногу пред ногу, савијени и преморени, као да вуку неки терет за собом. Једноме се одвалило пенџе, сео покрај пута и ножем одсеца опуту са каиша пушке, да би увезао цокулу. Стигосмо и групу војника, који су на импровизованим носилима од шаторских крила носили свога друга. Кажу, пао је и сломио ногу. Носе га до првога села, где ће га оставити.
Некако зарана стигосмо у једно село. Војници се разместили по шупама, а ми одабрасмо неке црногорске куће. Рекоше нам да овде има и црногорске војске.
Наш командант пука, увек тактичан и уљудан, сматрао је да као најстарији официр српске војске треба да учини посету најстаријем црногорском команданту. Није хтео да то буде без извесног службеног церемонијала, те зато нареди мени да пронађем тога команданта и најавим посету команданта артиљеријског пука српске војске.
Пронађох најзад ту кућу где је био смештен штаб црногорске војске, за овај део фронта. Стражар ме и не погледа. Из куће је допирао весео жагор. На улазу сретох једну Црногорку. У недоумици је запитах: је ли ту командант.
– Јес’, враг га однио! – и показа ми руком на улаз.