У планинама

Чуо сам ларму и веселе гласове људи и жена. Пред вратима не беше никога да ме пријави, те закуцах.
При светлости слабе лампе, а кроз дим дувана, једва назрех гомилу људи, који су седели на поду, око ниске трпезе, прекрштених ногу. Било их је у униформи и у националном оделу. А около неке жене. На трпези било је печења и оглоданих костију. У соби се осећао задах вина.
Неодлучно погледах, онда запитах једнога:
– Командант?
– Ја сам – проговори један дежмекасти човек, у униформи официра. Седео је прекрштених ногу.
– Здраво, брате Србине! – викну један. – Живео! и поднесе ми чашу вина под нос.
Захвалим му се и рекох да тражим команданта.
– Ма ја сам, збори, чоче!
Ја заузех став „мирно“.
– Господине…
– Ела, бога ти, кад ти кажем – поче опет онај са вином.
– Шједи до мене, па ћеш ми приповједат.
– Ја сам само дошао да најавим посету команданта артиљеријског пука – пожурих да изговорим.
– А зашто није доша право, да се ижљубимо и попијемо братски… Дедер натегни! – говорио је простосрдачно црногорски командант.
Опет онај са чашом вина. Узех чашу и прогутах неколико гутљаја, па се обазрех где да је оставим.
– Слушај, нијесмо се натезали у животу, да ми враћаш пуну чашу. Попиј! – говорио је командант.
И ја накретох онај остатак вина. Онда се извиних како ћу сада одмах доћи са командантом.
На улазу у кућу пропустих команданта напред и показах му врата. Он уђе први.
– Здраво да си, брате Србине! – ускликну срдачно црногорски командант, с муком се придиже, и поче да цмаче нашег команданта. – А и ти момче, здраво! – и са мном се пољуби. Онда ухвати нашег команданта за руку, и приведе га своме месту…
– Шједи на моје мјесто…
– Хвала, имам посла, ја сам само хтео…
– Каква посла, кад је моја момчад на фронту. Уживај само. – Он се спусти прекрштених ногу, вукући и нашега команданта.
А наш командант обукао лаковане чизме са високим сарама, па му још и сабља смета. Тешко му је одбити, а још теже сести, те би зато хтео да иде.
Да бих га некако извукао из незгодног положаја, ја затражих једну столицу.
– Не, брате, мој, овако народскије. Ђе ти је стулица на вронту?
Подметнуше му једно јастуче и командант се свали поребарке. Седох и ја, ослањајући се на једну руку, јер нисам могао ноге подавити.
– Шта то би, побогу чоче, те изљегосте из земље?
– Е, велика сила удари…
– А вала, пас им мајку гонио, запамтиће, светога ми Петра, Црну Гору, те ће и на онај свијет приповједат.
– Море, не смију они на нас ударит, јер нас се боје! – додаје један Црногорац.
Командант се смешка једним крајем усана и врхом прста шара нешто по столу.
– Ћаше они на Ловћен, па довукоше грдније вапора… Жнаш, док ти искочисмо, божја ми вјера, малте их сручисмо у море.
– А ну, што збориш, чоче! – узвикују раздрагани Црногорци.
– Овога ми! – и подиже чашу. Онда дохвати чинију са печењем и понуди је команданту.
– Јео сам, хвала, хвала…
– Ама, светога ми Василија, зато изгубисте земљу… Не пушиш дуван, не пијеш, не једеш. Ама зарад братског виђења, само једну.
Командант узе чашу. Мени беше већ трећа.
Онда командант узе реч. Говорио је о гостопримству њихову. Он се захваљује и најзад пожеле, да им истом мером вратимо у слободној нашој земљи. Потом се диже. Ја заузех став „мирио“ да бих кришом угурао у џеп чакшира преостало парче хлеба. Вајкају се Црногорци што не седимо још са њима, али се сви дигоше и испратише нас чак до спољних врата.
Тек кад зађосмо за прву ограду, командант се саже и рукавицама обриса саре својих чизама, које се беху испрљале услед лежања на земљи.
Понестало је хлеба, те се војници разишли по селу не би ли што нашли за јело. А ово „нашли“ на војничком језику значи: ако нико не види, дигнути. У противном, цењкати се са продавцем толико док му се не досади, да најзад поклони. У крајњем случају, платити. Али у овом планинском месту, где кромпири расту у вртачама, а кукурузни хлеб се сматра готово као луксуз, није било прилике ни за једну од ових могућности. Враћали су се гладни и седали тужно поред ватре.
Још нам је једино уздање било у Исајла, посилног поручника Луке. Тај је умео све да „нађе“.
Био је он због таквих својих способности као неки шеф над посилнима, изузев оних командантових, који су се понашали достојанствено и држали по страни.
Врати се најзад и Исајло.
– Нигде нема, господин поручник… На једноме месту нађох једну пројицу, ама волицна, и тражи ми две банке.
– Двадесет динара! – повикасмо у чуду.
– Очију ми… Боље да глођемо кору, него толике паре да дамо.
Проналазимо последње остатке шећера и каве. Све што имамо делимо са војницима.
Спавали смо у једној колиби, прибијени један уз другога.
Сутрадан одређен сам за коначара. Било нас је дванаест, које официра, које подофицира. Јахали смо једном стазом, док најзад, једва једном, изиђосмо на друм. Пођосмо сада живље… Стигосмо у Беране. Али Лим надошао, а мост још није готов за коњски саобраћај. Треба прегазити. Брза валовита река хучи пред нама и ледена страва нас обузима, јер су коњи ислабели, те не знамо да ли ће се одржати. Ни дубине не познајемо. Нека деца нас теше, како су ту већ неки прелазили.
Вођа коначара је поручник Коста „Турчин“. Гледа мрко Коста у мутну реку… Па се врати своме коњу и појаха. Хтедосмо и ми.
– Останите!… Ја ћу први. Тек кад будем стигао на ону обалу, онда пођите – и потера коња.
У почетку вода беше до коњских колена, затим се нагло попе до трбуха… Као да се коњ саплете, али га Коста уздржа. Вода подиђе до седла, а он пребаци ноге коњу на врат… Одахнусмо када опазисмо да вода опада те коњ пође брже ка обали.
Тада кретосмо и ми… Осећао сам како мој коњ несигурно гази, као да тражи сигурнији ослонац. Вода се пела. Подижем ноге на предње сапи. Сад несигурно седим, вода ковитла около, да ми се по глави мути. Коњ диже главу и поче да фркће. Као хтео бих да стане…
– Јаој, не дајте ме! – викну неко иза мојих леђа. Ја се упола окретох и видех само једну тамну масу, коју вода ваља.