И нехотице зауставих коња.
– Терајте, што стојите! – виче са обале поручник Коста. Али наше ноге су на вратовима коња, а они су неосетљиви на ударе шаком, те једва кретоше ногу пред ногу, фркћући. Затварам очи, да ме вода не занесе. Очекујем сваког часа да се коњ саплете и непрестано мислим на онога несрећника кога вода однесе. Коњ се гиба с ноге на ногу. Опет прогледах. Видим како поручник Коста отрча низ реку, сигурно да оном помогне. Вода спласну, те спустих ноге… Стигоше и остали. Кажу да је коњ наредника Нешића пао и однела их вода. Сјахасмо, па потрчасмо и ми низ реку, и на радост нашу, видесмо га с коњем на супротној обали. Сав је мокар, и стоји збуњен. Довикнусмо му да се врати на старо место, па нека пређе пешице преко недовршеног моста, а један ће прећи одовуд да му коња преведе.
Свратисмо у кафану. Мало после дође и наредник Нешић. Прича да му се коњ саплео и пао.
– … И срећом, ухватио сам за узенгију. Он преко мене, ја преко њега и… већ почех да се гушим. Кад он нагази на чврсту земљу и извуче ме на обалу. Једва дођох к себи.
Поручник Коста му рече да остане овде док се не осуши. Ми продужисмо пут, све покрај неких утрнулих њива, малих и јадних. А и куће су биле као птичја гнезда.
Некоме паде на памет да затражимо хлеба, јер ако и имају, таман могу да потхране нас једанаесторицу. Куповали смо где смо стигли, и напунисмо бисаге, да бисмо поделили и онима који иду за нама.
– Еј, грдна вам мајка, И ви сте ми неки јунаци!… Побјегосте из земље – грди нас једна Црногорка.
– А тешко и нама с вама када нам продајете хлеб за двадесет динара – одговара наредник Обрадовић.
– А је л’?… У шакама носим земљу зарад крува. Да сте ми јунаци неки, па и да вам дам!…
Подне је давно превалило. Сунце облива зрацима својим планинске врхове, који блеште на овоме децембарском дану. Али ваздух резни и пара сукља из уста. Разговарамо, шта би било да се закључи мир, а ми да смо богати.
– Купио бих кућу на оном озареном брегу – вели један.
– И лепе женске…
– А на столу пуно топлих јела…
– И један ауто, да ме не мучи више ова ћорава џукела.
И тако, сваки додаје понешто, као израз својих снова, међу овим пустим планинама црногорским.
Горничево
Такву ми, брате, дај артиљерију, коју могу да сместим у ров. А кад пропадамо, онда је пропаст заједничка, а не морам да мислим како ћу још и вас да спасавам смеје се командант.
