Сустигле су кише и чувено сеоско блато. Морали смо довлачити камен и песак, и засипати сеоске путеве, да бисмо могли проћи… А дежурство нам изишло наврх главе. Унутрашња служба обављала се као за време мира. По цео дан су свирале трубе. Дежурни су излазили вишим старешинама на рапорт. Ноћу се разлегало: „Стој!… Ко иде?“… Стражар у близини стана командантова морао је викати из свег гласа да би командант само чуо како се служба и ноћу ревносно обавља.
Када су гранули први дани пролећа и процветали кукурек, висибаба и љубичица, команданти су наредили да се са војницима изводи обука на топовима.
Радили смо преко воље. Научили војници да пале гранате, те је и њима смешно сада када шкљоцају празним затварачима.
Најзад… кад се мора. И то је рок службе. Али највећу нам невољу задавао командант. Чим писне труба „поздрав“, ми се само погледамо, а Александар нам добаци: – Који ли ће сада од нас пасти као жртва!…
Прилазио је командант полако и одмерено… Војници су затезали блузе, а командир нестрпљиво стезао сабљу. После обављеног рапорта и свих поздрава, командант се обраћа командиру:
– Продужите рад! – Онда се наслони на штап и посматра сваког редом.
Или прекине командира и нареди да преузме команду неки од потпоручника. Једном призва мене.
– Замисли да си командир… Непријатељ се налази на оном брду и ти си добио задатак да тучеш простор од оног гумастог дрвета па до ивице оне шуме. Шта ћеш прво да радиш?
Рекох му како ћу позвати нишанџије, да им покажем нишанску тачку…
– И, наравно, направи се око тебе гужва, угледа те непријатељ, распали отуда, и разнесе ти целу батерију.
– Непријатељ ће и тако да угледа батерију, јер се она отуда види – усудих се да приметим.
Командант заузе важан став. Онда поче тоном који није дозвољавао одговор како су ово само претпоставке, да и он сам зна да у рату тако не бива, да се ми сада не играмо војске и како ја треба озбиљније да схватим своју дужност.
У ставу „мирио“ мрмљао сам без прекида:
– Разумем!… Разумем!…
Најзад, образовасмо и тај несрећни сноп.
Пошто је стао иза свакога топа и погледао у ком су правцу управљене цеви, врати се према средини батерије и позва ме.
– Добро… Али од четири метка, ти си видео само један, а три ниси. Изврши поправку.
Рекох му. Таман помислих, сада ће се завршити и овај испит, кад он постави ново питање:
– Али рецимо три видиш, а један га нема?
И онда настаје пермутовање ова четири метка у свим могућим комбинацијама… Остале батерије давно су завршиле обуку, а ја још, у ставу мирно, одговарам. Напослетку позва командира да му саопшти моје недостатке у знању теорије и наставе гађања. Ставља му у дужност да ме обучи, а он ће ме кроз недељу дана поново пропитати.
Једнога дана жали ми се Александар:
– А, вала, да знаш, пратићу војнике да посеку сва гумаста дрвета на ономе брду… Дојадила су ми!
У слободним часовима често смо ишли у посету код пешака, где смо остајали до неко доба ноћи. Била је то весела команда. Њихов командант пука, потпуковник Василије, овако је размишљао:
– Пешаку не треба много знања да би погинуо. Ми смо сада у рату, и мојим људима је потребно да знају само четири команде: плотун, брза паљба, јуриш, и на бајонет!… Досад је мој пук изгубио шездесет процената. Остатак ће изгинути у следећим борбама… Е, лепо, нашто да их мучим! Нека се проведу, док још мало живота имају… Музика, распали!…
Веровало се да овај пук спада међу најбоље ратне пукове. Војници су волели свога команданта…
Седећи тако при благим месечевим ноћима, удишући мирис траве, слушали смо музику, са заносом певали и чежњиво уздисали. У младим душама тињала је притајена ватра, усковитлана годинама. Оне песме где се помињу „Очи твоје“… „Вити стас“… „Раскопчане беле груди“ изазивале су истинску визију, упечатљиву и јасну… Некад би само притисла душу тешка туга за пропуштеним данима младости.
Једнога дана седимо у нашој кантини, кад упаде капетан Станојчић.
– Еј, палаферијо!… Док ви овде љуштите санс, дотле пешаци довели женске из Београда…
– Женске!… Где су?… Колико? – повикасмо углас.
– Јес, богами. Прођем поред куће капетана Свете, командира чете, и чујем песму… Ајд, велим, да свратим. Кад тамо, замало да се претурим… Две црнке, ама нема им више од осамнаест година… Лепе, лепе, па сочне, да и мени матороме наиђе мрак на очи.
Разрогачили потпоручници очи, а дах зауставили и зинули, као да гутају речи.
– Хајдмо – повика потпоручник Драгослав.
– Е, куда ћете?… Довео бата за себе – вели капетан Станојчић. – Уосталом, можете, али као случајно… Ишли сте, рецимо, да радите задатак на терену. Али наиђите одозго, да се пешаци не би сетили.
Настало је на брзу руку бријање, мењање блуза, чишћење чизама… Кад смо пошли, придружи нам се и капетан Чеда, командир једне батерије.
Уз пут разговарасмо како би било да поведемо преговоре, да мало сврате и до нас.
Ишли смо више од пола часа. Заилазили смо преко поља, као што нам је препоручио капетан Станојчић, и са супротне стране наиђосмо у двориште. Чудили смо се само како је све пусто. Чак ни посилнога нема. Неке кокоши су само чепркале по дворишту.
А када смо обазриво отворили врата собе, на кревету се налазио велики картон, где је писало крупним словима: апри-ли-ли-ли!
Тада се тек, ојађени и посрамљени, сетисмо да је данас први април, деветсто петнаесте године.
