Заробљени

Иако непријатеља нисмо честито видели, осетили смо јасно да се за нама ваља нешто велико и гломазно. Тешка артиљерија рила је земљу вулканском снагом, и пред несхватљивом навалом челика прскали су наши разређени редови као сапунски мехур. Повремено би блеснуо у грудима расни инат. Неки веле – јунаштво. Напрегнутих нерава и стиснутих вилица, у вихору граната, гинули су пешаци, очекујући непријатељску пешадију. „Да се бар њој осветимо“ – говорили су наши пешаци.
Али, сузбијени на једној, Немци би продирали на другој страни и морало се хитно одступати.
Било је то негде иза Паланке. Спуштала се мрачна јесења ноћ пуна влаге. Извукли смо се били из наших рупчага и усправљени удисали снажно. Целога дана грчило се наше тело под страшним замахом граната из тешких непријатељских хаубица. Случај нас је и данас спасао. А сутра?… Потпуковник Петар рече да изместимо осматрачницу мало удесно.
Телефон засвира.
– Како!?… Сад одмах… сместа!… Разумем… разумем! – говорио је командант. – Па се окрете нама. – Хитно одступамо. Са суседног сектора пешадија одступила. – Он се наједном замисли. – Ух… тамо је наша батерија! Да ли су је известили пешаци? Јаши сместа и извести командира да одступи – обрати се командант мени.
Кренуо сам одмах насумице, по правцу руке где ми показа командант. Ноћ је све више увијала видокруг. Пут је кривудао, а нигде светле тачке према којој бих се могао управљати. Ордонанса нисам повео. Да се повратим, изгубио бих у времену. А овако сâм у ноћи, не познајући ни пут, почео сам зазирати од сваког дрвета… Чинило ми се да су копите мога коња страховито одјекивале у ноћној тишини. Старао сам се да држим стално десну страну. Чим пут скрене налево, постајао сам неспокојан и затезао дизгине. Изгледало ми да никад такву самоћу и пустош нисам осећао. А знао сам да свуда около гамижу војници. Можда и због њих, јер се људи у овим мрачним ноћима убијају без претходне обзнане.
На путу се нешто испречило… Као човек!… Застадох. Напрежем очи, а лака дрхтавица ме обузима. Хтео бих да бежим. Убиће ме. А она прилика нараста, слива се са мраком ноћи, и ја у безумном страху ударих коња. Нешто се сломата са стране пута, као човек. Вероватно уплашен од мене. Грана ме нека ошину преко лица, и заплашен од нове могућности да ударим главом о дрво, затегох дизгине мога коња. При помисли да онај може опалити пушку у моја леђа, несвесно полегох и поново ободох коња.
Чудило ме само како на целом овом путу не сретох ниједног војника. Сетих се да сам већ зашао у опасан сектор, одакле су наши пешаци одступили. Па куда ћу онда? Почео сам се колебати. Ко може да ме контролише!… Зар су мало пута команданти састављали извештај онако како је њима годило… Залутао сам, ноћ је…
Застао сам… Тишина… Седео сам укочен на коњу, бојећи се, ако се покренем, да ће стотина људи полетети на мене. Свеједно који. Дрхтао сам и од свога рођенога даха.
Наједном претрнух. Као да чујем неке гласове десно. Прикупио сам дизгине. Коњ се померио. Зауставих га. Да бежим! Сину ми наново у памети. Али ако је тамо батерија? А ја дошао до ње, па је оставио. Још мало… Обазриво сиђох са стране пута и пођох једном ливадом. Бат коњских копита се не чује, сигурно гази по трави, те се мало осмелих. Опет сам застао. Јест… Има неког. Хајд још мало. Нешто звекну. Као да шкљоцну затварач топа. А-ха!…
-… Утрошак муниције.
– Јесам!
3ачух разговор. Ху-ху! – одахнух. Нерви и мускули попустише и наједном прогледах. Преда мном је била батерија.
– Где је командир? – запитах једну тамну прилику.
– Код првог топа!
Прођох поред једног топа, који ме подсети на неку згрчену животињу, спремну да свакога часа зарије своје зубе. Поред топа су стајале непомичне и тамне прилике војника.
Нашао сам командира. Изложих му ситуацију и рекох да одмах одступи.
– Брже, нека дођу запреге! – нареди командир нервозно. – Осетио сам ја неку тишину и сад сам баш пратио поднаредника да ухвати везу са пешадијом… Без ларме! – Викну кроз стиснуте зубе и оде међу војнике.
Свој задатак извршио сам и премишљам да ли да се вратим. Мучила ме самоћа, па ми изгледало да ћу бити сигурнији ако пођем са батеријом.
Неко задихано протрча поред мене питајући где је командир.
– Господине капетане… Наши су ровови празни. Ево их Немци у винограду.
– Пст!… Доста, знам!… Зови ми вође одељења…
Осетих жмарце низ леђа. Покајах се што сам остао. Али наједном ми паде на памет да ме Немци могу срести на путу и кад сам сâм. Ипак…
– Нико да није реч проговорио!… Разбићу му зубе! Јашите, па за деснокрилним топом…
Јахао сам напоредо са командиром. За нама су такарали топови и каре. Командир је псовао. – Тако је то, кад те деташирају у другу дивизију, па се не зна ко је за мене надлежан.
Запитах га како се то збило.
– Гужва је била данас, па се није знало ни ко напада, ни ко се брани. У два маха су Немци истеривали артиљеријом наше пешаке из ровова, и два пута су наши на јуриш освајали своје ровове. Цео дан су пролазили рањеници, па ме баш пита наредник Стојић: „Да ли остаде још ко од наших?“ И сигурно су Немци у сумрак ударили поново, да грешници нису ни стигли мене да известе.
Силазили смо ка селу. Широко отворених очију зверао сам лево и десно, страхујући да не плане пушка иза некога жбуна. Изгледа да је иста мисао и остале мучила. Батерија је журно ишла. А већ од села настајао је друм. Још само да пређемо овај шумарак…
Очи ми већ заморене, па, иако је ноћ, стално трепте неке искрице. Свака грана причињава ми се као пушчана цев. Полетео бих, али ме стид од људи. Страх ме, чини ми се, издиже изван седла и ја замишљено јурим, бежим…
Коњ се саплете. Командир призва ордонанса и шапатом му нареди да скрене пажњу војницима да нико не заостаје. Начин на који је то рекао још више појача моју стрепњу. Завидео сам ордонансу што застаде, јер смо ми, који идемо на челу, први на нишану. Увело лишће зашушта са стране пута. Хладан ме зној проби. Командир је ћутао. Али, ево већ и последњих дрвета. Неки терет ми спаде са душе. Опустих дизгине, и извадах цигарету. Командир чу кад затворих дуванску кутију, па ми се обрати:
– Хоћете да пушите?… Не палите још цигарету… Светлост је, види се.
А ја се таман примирио. Опет ме обузе лака дрхтавица. Али кад сам видео стрепњу командира ја се охрабрих. Мило ми што командир није приметио мој страх. Штавише, он можда верује да сам ја примирен. Уосталом, прошли смо ону шумицу, сад нема више чега да се плашимо. А ево га и село. Добих вољу да се разговарам са командиром.
– Господине капет…
Пред нас искочи нека прилика. Реч ми застаде у грлу. У месту, окретох коња, готов да полетим као без главе у ноћ.
– Станите, станите! – чујем где непознати говори. Окретох се. – Где ћете, побогу, људи?… Ево их Немци на раскрсници села – говорио је један наш сељак, старац.
– Где, где? – упита запрепашћено командир.
– Прођоше малопре. Један ескадрон. Застали су на раскрсници. У порти црквеној ложе ватру.
Нешто ме смлати!… Сад не можемо ни напред ни назад. Заробљени!… Страшно и болно сазнање. А оно, драго и мило, изражено у појму: породица, земља, другови, као да се откиде са моје душе, и остаде само скелет. Занемео, као у бунилу, слушао сам разговор.
– Шта ћемо сад?
– Има ли који други пут?
– Колико има пушака у батерији?
– Свега шест. Две покварене.
– Аух!… Господа му милог!
– Чекајте! – упаде командир. – Јеси ли ти сигуран, стари?
– Деце ми…
– Добро. Водници нека су код својих водова. Нико од војника да се није макао с места. Ја ћу са ордонансом поћи да се уверим. Пођите и ви са мном! – обрати се мени.
Тек тада као да се отрезних.
– Стари, хајде напред!
Командир сјаха с коња, а и ми остали… Мислим се, шта ћу му ја, када при себи немам ни револвера, ни ножа. Па бар да сам на коњу!… Командир се окрете, и рече шапатом:
– На прстима, један за другим, уз ограду.
Напред је ишао сељак, за њим командир, онда ја, а иза мене ордонанси, са пушком на готовс.
Нечије мамузе су звецкале, као прапорци. Командир застаде.
– Чије мамузе звецкају?
– Поднаредника Светомира – рече неко.
– Дај ми твоју пушку!… Марш, животињо једна! – издра се командир кроз стиснуте зубе.
Зажалио сам тренутно што и моје мамузе не праве ларму. Али, и они што остадоше нису у бољем положају, тешио сам се. Овако ћу преко прве ограде у ноћ.
Неки пас лану. Ордонанс нешто пропрмља, као да опсова. Куће су биле затворене, нигде светле искре, као да је цео свет замро. Само ми, као утваре, провлачимо се покрај плотова.
Командир се саплете:
– Пазите! – шапну нам.
Пређох обазриво јендек. У мени као да је нешто прегорело, идем готово равнодушно. А подсвесно тиња и радозналост, да их видим најзад.
Ама, ти нас нешто далеко водиш? Немој, стари, да се играш главом – шапуће командир.
– Ено онде! – з астаде старац. – Тамо је црквена порта. Ено је и ватра.
Око ватри су промицале неке прилике. На вратима цркве блесну светлост. Улазе… Има их више.
– Полако, на прстима! – шапну командир.
Уздржана даха, прилазили смо лагано. Некаква грана ми наиђе на лице. Стиснух зубе, па је дохватих и рукама допратих до њеног правог положаја…
Ено су и коњи привезани за ограду… А они из цркве нешто износе. Јест. Немци су, виде им се калпаци. Опет задрхтах и обузе ме луд страх да што пре умакнем одавде. Уверили смо се. Доста је.
– Да опалим – шапну један ордонанс командиру.
– Пст! – учини кратко командир. – Назад! – и пођосмо натраг.
Ишли смо ћутећи. Хтедох запитати командира шта мисли да предузме, али сам се плашио свог рођеног гласа. После једно сто метара, командир проговори:
– Јест, Немци су… А ти хоћеш да опалиш? Лепо бисмо се провели.
Сада смо ишли мало слободније. Негде у селу закукурека петао. Сетих се Јанкуља… Али шта ћемо сад?… Сем неким другим путем да пођемо. Иста мисао мучила је и командира, и он запита сељака да ли има који други пут.
– Ево, вод’! – показа нам он руком у мрак.