Заробљени

Једва назресмо између стрњика путању. Само, да ли могу туда топови проћи? Уосталом, а ко ће то сада да истражује, кад свакога часа могу банути. Стигосмо до батерије.
Командир зовну воднике.
Дакле, Немци су. Једини је излаз да ударимо једним бочним путем. – Онда се присети: – Је ли, стари, какав је то пут?
– Добар… за кола…
– Свеједно. Немамо времена. Јашите! Без ларме, говора, нико да не пали цигарету. Ти, стари, иди напред! Полази!
Кретосмо лагано као при погребу. Крцкали су топови. Моји нерви затегнуше, као да бих хтео својим прегнућем да стишам шум, који се разносио кроз ноћ. А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више:
– Немој да погрешиш, стари.
– Е, моје дете! – одговори старац, као да је хтео рећи: Познајем ја сваку стазу и богазу.
Он скрете са стране пута. У мраку једва назресмо где се пут одваја. Командир застаде. Наиђе и први топ.
– Предњи, терај још мало… Још, скрећи!
3атрупкаше копите и топ склизну с друма на сеоски пут.
– Терај право! – нареди командир. Онда се обрати мени. – Идите напред.
Иако се нађох на челу, лакну ми мало. Сад се бар удаљујемо.
Био је то сеоски крчаник, на којем су за време последњих киша нечији точкови оставили дубоке бразде. Увиђам то по несигурном ходу мога коња. Жива ограда је нарасла и осећам како ме гране шибају по колену. Старац као сенка одмиче преда мном. Запитах га куд води овај пут.
– За Стари Аџибеговац, ако успете да се извучете.
Негде десно свитну нешто. Не знам да ли је близу, или далеко… Ноћ је стигла, непрозирна и густа. Кроз тишину нечујно одмиче занемела батерија. Звецне понека алка, застење кара, или топ, тек колико да прхне преко наших глава нека застрашена птица. После оне данашње грмљавине топова, свуда влада нема пустош. Људи прикупљају снагу, да би се сутра поново убијали.
– Пазите, овде је мост! – скрену ми пажњу старац.
Зауставио сам батерију, да видим може ли се проћи. Чујем где возари вичу позади „Стој“ – да не би налетели једни на друге.
Сјахао сам. Али која вајда, кад не смемо светлост да палимо. Наиђе и командир и пита чисто љутито зашто сам застао.
– Сад немамо куд! – вели командир. А да упалимо светлост, видеће нас, јер нисмо одмакли ни један километар. Уосталом, шта можемо сад!… Први, терај!
Кад наиђоше на мост, коњи уситнише ногама. Обле талпе на мосту заклопараше. Нешто језиво крцну, поче да пуцкета, мост као да застења, проломи се тресак и топ са запрегом сурва се у реку. Чу се доле ломатање. Неко застења.
Ноћ је скривала изразе ужаса на лицу.
– Послужиоци напред! – викну водник Коста „Турчин“.
Срећом, корито није било дубље од два метра. Послужиоци поскакаше у речицу.
– Испрежи!
– Откачи задњак!
– На рукама гурај!
– Враћај назад! – чуле су се шапатом разне команде. Вода је шљапорила.
– Дај конопац!
– Може ли да се прокопају рампе, па да прегазимо? – пита командир.
– Сметају стубови. А и глиб је до колена – одговара поручник Коста. – Где си запео, животињо једна, с коњима на мене. Стани! – узбуђује се Коста.
Требало је повратити топ назад. Командир нареди да се ископа рампа и послужиоци рукама да изнесу топ.
– Пожурите! – виче неко одоздо. – Коњи све више тону у глиб.
Војници су рили земљу и наскоро беше готов стрм нагиб. Командир скида свеце с неба. Војници, иако ћуте, понављају у себи псовке командира и још проклињу час када су се родили.
– Пази сад! – командује поручник Коста – Један… два… три!
Чује се неко стењање и крцкање, као да се кидају мишићи и кости пуцају.
– Још мало! – допире нечији пригушен глас.
– Затежи конопце!
Ови са обале повукоше.
– Не пуштај!… Још мало!… Напред!… Стој!
Опет смо на истом месту, као сатерани у теснац.
Већ је скоро поноћ. На расположењу имамо још пет часова. А време нечујно и брзо одмиче. Да смо пешаци кренули бисмо преко поља и извукли бисмо се. По неком предању, артиљерац не сме напустити топове до последњег даха. Људи су се саживели са том мишљу и стоје неми и укочени поред оруђа, очекујући све што је најгоре. И то свесно. Ако баш и погину, на последњем часу биће им савест мирна. А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину. Нисам имао куд. Стид ме је било од људи да бежим, а и страх ме да се упутим сам кроз ноћ, у којој свакога момента може планути пушка.
Командир притајено уздише. Поручник Коста шкрипи зубима од немоћног беса.
Сатерани у мртви угао, под заштитом ноћи, одржава се као неки ратни савет. Шта да се ради?
– Господине капетане – предлаже наредник – да узмемо војнике и посечемо све врбе покрај реке, да их набацимо…
Паде ми тада на памет слика коју сам некада видео у једној галерији слика у Русији. Батерији је исто овако пресечен пут. На место ових врба, што предлаже наредник сада, у провалију су легали луди један изнад другог, док је телима својим нису испунили. Преко овог живог моста од људских телеса превезени су топови.
Али провалија је пред нама била толика да је ни до половине не бисмо испунили телима својим.
Командир рече да је за тако нешто доцкан. Ни до сутра увече не бисмо могли да насечемо дрва да попунимо речно корито.
– Знате шта? – изјави одлучно поручник Коста. – Дозволите ми да одаберем четири војника,. колико свега пушака имамо, па да ударим ја на онај ескадрон.
– Море, остави – добаци командир.
– Слушајте, господине капетане. У целом свету су сви коњаници подједнаки. Кад су у претходници, плашљиви су као зечеви. Чим пукне прва пушка, разбегну се куд који. Друго је са пешацима. Пешак не бежи, већ легне за прву ограду…
– Јест, у теорији је тачно. А шта ћеш ти да радиш ако коњаници не побегну… Добро, и да побегну. А ти заборављаш да су њихови пешаци ту, пред селом. Чују пуцњаву, и таман ми на пут, а и они.
– И то јест – одобрава наредник.
– Једино нам остаје још ово – продужи командир – да окренемо на рукама топове и каре уназад. Да се лагано привучемо опет друму. А тада галоп… па шта коме Бог дâ.
– Добро! – прихвати одмах поручник Коста.
– Објасните људима, да се ово обави без иједне речи – са нагласком је изговорио командир последњу реченицу. – Чекајте… Кад батерија полети, послужиоци који седе на топовима, нека вичу: ура!
Пошто је пут узан, возари су прво испрегли коње. Потом су послужиоци рукама окретали возове. Све је било готово за пет минута. За то време командир и ја прешли смо преко ограде и, идући њивом, дошли на чело батерије. Појахасмо. Командир се окрете возару.
– Полази!
Обузе ме опет неспокојство. Сад се налазимо пред одсудним часом. А још ако их и сретнемо уз пут. Стегох дизгине и завукох ноге у узенгије, као да ћу сада полетети. Покушавао сам овлаш да се утешим, како сам некада био у тежем положају. Али магловито предосећам да моја осећања дужности нису иста. Онда сам био у својој батерији, са својим друговима, са познатим војницима. Било је нешто нераздвојно, неизбежно, што је можда и судбином опредељено. А сада, за ову батерију не везује ме ништа. Ја сам ордонанс официр. Саопштио сам наређење и био сам слободан да се вратим. Остао сам. Зашто сам остао? Уображавао сам да ће ми бити лакше, а оно, из часа у час, западам у све тежи положај. Сад се нема куд. Ова лабилна повезаност за све ове људе изазивала је осећање несигурности, из чега је произилазио страх.
Примицали смо се лагано и обазриво друму. Сваки јачи клопот топа или каре појачавао је моју узнемиреност, вероватно из страха да непријатељи не чују. Кад наиђосмо најзад на друм, мучно стање ишчекивања је врхнуло. Био сам готов да безумно полетим кроз ноћ.
Одмицали смо споро, да се не би још издалека чуо шум. Од непријатељског ескадрона нисмо даље него три стотине метара. Чини ми се, видим тамо и неку ватру. Куће се притајиле. Онај пас залаја. Ах, да сам у могућности, побио бих све псе овога света. Нехотично зарих мамузе коњу у трбух и он поче да потрчава.
Командир се наже према мени.
– Пред портом нас двојица зауставићемо коње, да пропустимо батерију.
– Разумем! – одговорио сам тихо. Одговор је дејствовао сугестивно на мене. Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака.
Тада кроз ноћ одјекну команда, као крик:
– Батерија галоп, марш!
Зарих мамузе. Ветар писну. За нама се занија батерија и као оркан полете.
Ближимо се. Она ватра нарасте као огромна буктиња. Кроз пусту ноћ се разлеже тресак топова и удар коњских копита, и кроз заглушну хуку допиру крици, као из пакла: „Ура, ура, ура!…“ Ево смо… порта… Силуета цркве… Неки људи…
– Ура, ура, ура!
– Заустави!
Коњ се пропе. Бичеви зафијукаше. Топ пролете…
Они у порти трче… Згазиће ме!… Осетих бол у рамену… А онај трчи огради… Коњ запиње као побеснео… Али се батерија вуче као црево… Чини ми се чух да неко дрекну из порте: „Серб“… Свитну пламен… „Ура, ура!“… Коњ се у месту окрете… Сударих се са командиром… Неки коњаници… Они беже, беже! Пролете и последња кара… Појурисмо…
У мраку назирем како се заноси слободан задњак топа. Промакох. Сад сам уз возара. Ух, ала ме ошину бичем. Ударих га песницом. Нешто се на путу испречило. Коњ прескочи. Већ сам негде око половине батерије. Где ли је командир? Послужиоци се прибили један уз другога. Испод топовских шина сену варница.
– Ходо-ом… Ходо-ом! – чује се однекуда глас. Онај заглушни шум ишчезну. Звезде су мирно светлуцале…
– Ордонанси, с пушкама на зачеље! – командује поручник Коста.
– Батерија, сто-ој!
Војници се притајили. Глуву тишину прекидало је само бректање коња.
Командир је јахао дуж батерије, питајући да ли су сви људи стигли.
Чујем где неко позади рече да је један послужилац испао. Сигурно је то онај кога прескочих на путу. Командир нареди двојици ордонанса да се врате, не би ли га нашли и повели собом ако је у животу.
Батерија крете. Командир извади цигарете и понуди ме. Руке су ми још дрхтале од страха, да једва дохватих цигарету.
Заустих, у наивној искрености, да кажем командиру како се никад нисам оволико препао. Али, на моју срећу, командир ме предухитри:
– Похвалићу вас команданту за храбро држање…