– Чули сте… и више да се то није поновило! То је ваша дужност била. Јесте ли разумели?
– Господине капетане… – заусти потпоручник Александар.
– Јесте ли разумели? – запита још строже командир.
– Разумемо!
– Батерија да се врати у бивак. По ручку да се изврши детаљни преглед људи, коња и возова, и да ми се о томе поднесе извештај у четири часа. Тада ћете примити нова наређења. Јесте ли разумели?… На своја места!
Кроз батерију се пронео глас да ћемо вечерас кренути, јер су посилни причали како је наређено да њихови официри морају вечерас бити у касарни тачно у осам часова. Можда би се још преко тога и прешло, али је заиста важно оно што кувари говоре: како ручак за сутра мора бити готов још вечерас у десет часова. Најзад је стигла вест са меродавне стране, од посилног команданта пука, који је чуо када је командант наредио ађутанту да напише заповест за покрет у два часа по поноћи. То нам је исто рекао и командир, када смо подносили рапорт у четири часа после подне.
Чињене су последње припреме. Посилни су довлачили сандуке официра, подофицири су слали војнике у варош да им купе разне ствари.
При улазу је стајала маса људи и жена. Очеви, мајке, сестре и жене преко ограде разговарали су са својима, саветовали се, заветовали и били. А било их је које нико није испраћао. Седели су они тужно пред шатором, посматрали чежњиво ове испраћаје, мислећи на своје и родни крај…
Седели би дуго тако, али труба засвира „збор“, потом за „вечеру“… „повечерје“… Морало се раније лећи.
Жмиркале су звезде и шкиљили варошки фењери, када су војници устали. У даљини негде крекетале су жабе, а зричак је и дале безбрижно зрикао и подсећао на она времена када се лешкарило на трави, сањарило у топле летње ноћи… Сећање је било кратко као мисао, па се одмах све изгуби у шуму топова и кара, топоту коњских копита, звекету ланаца и оштрим командама. Тамни дугачки редови запрегнутих топова и кара низали су се, померали и равнали. Широк је фронт ратног артиљеријског пука, и крила су се губила у помрчини. А луди, сићушни, малени, промицали су са фењерима. При овој светлости цаклио се челик и светлуцале очи коња, чије су упола осветљене фигуре изгледале огромне.
Сеизи су приводили коње, командири дозивали дежурне, водници вршили последњу смотру и онда рапортирали командиру да је батерија спремна за полазак.
Поноћ је била прошла…
Војници су се збили у мале групице и причали. Чујем како Танасије објашњава да је у турски рат пошао са једним динаром у џепу, а вратио се из рата са сто динара. Неки, сигурно они којима је ово први рат, запиткују: како је то могуће.
– Вешта вештина и брза брзина! – поче Танасије да разлаже, али га прекиде оштра команда: „На своја места!“
Војници се разиђоше. Још се неки искашљују, и онда батерија занеме… Гледали смо на десну страну, у ноћ, одакле је допирао топот коњских копита. Онда се нареди да војници скину капе. Из даљине се зачу дрхтав глас:
– Благословен Бог наш всегда ниње и присно…
Једна звезда прелете преко мрачног неба, остављајући за собом траг, па се и он истопи, а околне звезде као да синуше јаче.
– Побједи благовјерному Государју и Краљу нашему Петру первоме…
Предњи левак поче да шкљоца зубима о ђем, али возар притеже узде, слушајући глас свештеника који се молио за победу оружја, за здравље и живот војника и оних на дому. Сви су понављали молитву смирено, шапућући од срца, искрено, да их Бог благослови и сачува… А Бог је милостив и добар и услишиће молитве њихове. Хоће… хоће… и они иду за гласним молитвама свештеника, понављају његове речи и заветују се да ће бранити крала, отаџбину и цео народ.
– Благословеније Господње на вас… и во вјеки вјеков. Амин.
Као да ишчезну оно колебљиво стање… Нека тако буде. И биће. А после овога као да настаде неки прелом у душама; људима овлада ново расположење И решеност… зачу се команда… – Здесна, у топовску колону!
Здесна затакараше каре и топови, и широк фронт ратног пука поче да се распада у дугачку топовску колону, која замаче у мрак, по неравноме друму.
– Је л то пета? – питали су сељаци из мрака, чекајући да се последњи пут поздраве са својима. Иако нису могли разговарати, ишли су тако поред батерије, саплитали се о камење на путу, или се држали за ограду предњака, гледајући нетремице сина или брата.
– Живље, живље!… У запрежнице! – чуо се глас потпоручника Александра.
Сељаци, већ преморени, застрашено су одмицали и остајали покрај пута…
