У станици се опет заустави један воз долазећи са југа и народ покуља из вагона. Командант објашњава и моли да се склоне, а он ће објавити полазак. Ови долазе из пограничних вароши према Бугарској и мешају се са избеглицама из Београда. Причају да су Бугари мобилисали и верују да су борбе већ отпочеле. А они знају крволочност Бугара…
Онда наиђе воз са рањеницима из Београда. Из вагона вире уморне или увезане главе војника. Говоре рањеници да сада на Београд нападају Немци и покушавају прелаз великим снагама. Са запрепашћењем причају о страшном дејству немачке артиљерије.
– Овде се не бију више срца јуначка, већ фабрике челичне индустрије – објашњавао је један резервни официр.
Остали ћуте, као да још не могу да дођу к себи од силног изненађења.
И раније смо слушали приче рањеника, који су, под утисцима тешких тренутака, преувеличавали догађаје. Али сада и сами увиђамо да се догађа нешто тешко, што превазилази наше слабе моћи и са притајеним страхом помишљамо на први судар.
А лепо је седети далеко од фронта. Са нескривеном завишћу говоримо о овоме команданту станице. Али људи у позадини су себични. Сви се они старају да нам што брже припреме одлазак, како бисмо им ми својим животима омогућили спокојнији опстанак. Као да смо ми на терету човечанству.
– Господо, упутио сам питање Врховној команди шта ћу са вама – вели нам командант станице.
Када останемо сами, чудимо се и ми зашто нема никаквог наређења за покрет. Већ три дана седимо у месту, а крваве борбе се воде пред Београдом.
– Ја мислим да је то због тебе. Чува те Врховна команда за семе – дира Војин поручника Луку.
– Јакако, бато. Неће ваљда да води рачуна још о теби, кога сваки патак може да кљуне у „рикверц“ – вели победоносно Лука.
Четвртога дана зачусмо неку галаму на станици и војници потрчаше. Веле да је баш сада прошла једна композиција у којој су били војници нашега пука, и одоше ка Београду. Наиђе и друга, и ми познадосмо војнике. Машу нам рукама, вичу из вагона, а поручник Бранко нагнуо се кроз прозор и довикује нам, смејући се:
– Забушанти!
Из неких разлога нашу дивизију пребацују сада на северни фронт. Око подне стиже наређење да и ми будемо спремни за полазак.
Правац кретања је саопштен најстаријем официру и тачно у пет часова кретосмо и ми.
Била је већ поноћ када се наш воз заустави на једној малој, неосветљеној станици. Рекоше нам да смо на крајњој граници до које воз сме да наиђе. Идућа станица је већ изложена артиљеријској ватри.
При шкиљавој светлости фењера отпоче извлачење возова и стоке. Радило се у тишини. Чуло се само звецкање ланаца, лупа кола и сандука. Наиђе и ађутант, који је требало да нас одведе у састав пука.
Прича ађутант, тек што су стигли на бугарску границу, вратили су их одмах и сада се налазе у селу Скобаљу, према Немцима. Сутра батерије треба да излазе на положај. Посматрали су, каже, гађање немачке артиљерије. Дејство је поражавајуће. Смедерево су Немци већ заузели и борбе се воде сада на нашој страни.
Слушамо и ћутимо… Имамо утисак као да смо разапети, а нешто моћно и тешко навалило се на наша слаба плећа…
Стоји наша јединица на друму, па нам изгледа као малени трунак према бескрајној тмини, кроз коју нечујно гамижу утвари са свих страна, хиљаде их је… милиони, да нас стару, униште.
– Шта мислиш ти, „Кипислцауф“, на ово? – запита неко из мрака поручника Луку.
– Ја мислим – вели Лука озбиљно – да замолимо попа Момчила за једно молепствије, да Бог подари свакоме од нас по три живота.
Онда појахасмо коње и кретосмо лагано кроз мрачну ноћ, непознатим путем, у тешку неизвесност…
