Живе лешине остају

Кажу да људи увек боље памте тужне догађаје у своме животу, него радосне доживљаје. Ваљда и зато што човек избегава тегобна збивања, те су она ређа, а стога и упечатљивија. Али ми сада у њима стално живимо. И као по некој поступности, наш живот сваким даном постаје све тежи и мучнији… Тешко је присетити се и јучерашњег дана. Али је једно осећање јасно: горе бити не може. Брда, планине, урвине, кршеви, литице, мочвари, а уз то најтежа и најстрашнија неман – глад.
Упалих образа, сувих полуотворених усана, а ужагрена погледа, вуку се људи као авети. Тело малаксава, готово је на издисају. Али су још очи сијале… Сви унутрашњи нагони и свесни подстицаји усредсређени су у једној само мисли: хлеба!… и као рефлекс унутрашњег нагона за последњим дахом, очи су пламтеле, и блудећи тражиле ма један залогај само, ма и меса оне мрцине што лежи покрај пута. Били су то последњи трзаји многих. Јер се све чешће наилазило на одрану кожу и изуђено месо са мртвих коња. Кажу да су видели неке помрачена ума, како једу месо ових мрцина.
Почетком јануара, неког дана пред сумрак, заустависмо се на обали реке Маће. Набујала и широка, сатански је шумела прљава и мутна река Маћа. На обали не беше ни чамца, ни моста.
Командант нареди да десет ордонанса повежу коње, и да наиђу на воду све један до другога, да би се испитала дубина. Са обале оценисмо да је човеку таман до гуше. Онда се нареди прелаз.
Јахали смо и ми један поред другога, да бисмо се задржали за суседа, ако би се који коњ саплео. Коњ фркће и подрхтава у хладној води. По гибању његовом осећам како се напреже да извуче ноге из речног глиба. Већ седим на води. Коњ дигао високо главу и само стриже ушима. На средини реке вода заковитла, учини ми се као да се ми окрећемо у месту, те затворих очи, али се занесох те спустих ноге и једва се задржах. Срећом, ускоро и коњи живље кретоше и нагло истрчаше на обалу.
Ноге су ми мокре и језа ме подузима. Окретох се. Река се црнела. Војници су у масама прелазили, јахали су преко товара, а на јачим коњима било их је и по двојица. Мали коњи су се очајно упињали, тонули, пропињали са теретом, неки су и падали и вода их односила са товаром. Тако је пао с коња и један војник, неколико пута је очајнички махнуо руком и нестало га.
Наилазила је пешадија. Војници су се свлачили голи, па су одело и спрему везивали о врат, а они, загрљени по двадесеторица, наилазили су у хладну воду. На другој обали журно су се облачили, цвокоћући зубима од зиме. Мале растом преносили су већи другови на леђима.
Неки су покушавали да наложе ватре, да би се загрејали. Али гране су биле влажне од кише, а из дрвета се истезао модрикасто жућкаст дим, који нас је гушио. Људи су дрхтали. Хлеба нико није имао, ни чаја, ни шећера, ни сламе, ни хране за стоку… Неки би трчали, не би ли се мало загрејали. Али нису имали снаге за такав напор. Шаторска крила била су поцепана, те војници нису ни покушавали да их разапну. Стављали су их на влажну земљу, па су онда легали под отвореним небом месеца јануара.
Око поноћи поче и хладна киша. Многи који су лежали придигоше се, и ставише шаторска крила преко главе. Хладноћа прожима згрчено тело, а душа као да је замрзла. Мрачна и пуста ноћ као уклета коб протегла се у вечност, а река Маћа сатански жубори. Згурени људи као посечени пањеви седе поред димљивих ватри, велики у својој издржљивости, а страшни у својој ћутљивости. У понеког тек клоне уморна глава на колено… И тако – до зоре.
Војници су сутрадан устајали са великим напором. Ћутљиви и мрзовољни, товарили су ствари.
Дежурни официр рапортирао је команданту да су у току ноћи четири војника умрла и десет коња липсало… Говоре да у пешачким пуковима има много више умрлих.
Људи су се са великим напором дизали. Дежурни је остао са неколико војника да закопају мртве.
Мој коњ једва је мицао. Сјахао сам и повео га. Али он се тако споро кретао да смо га морали вући. На једној узбрдици сасвим стаде. Ноге су му дрхтале. Само што не падне.
– Не вреди!… – прошапута сеиз. И не питајући ме, откачи колан и скиде седло.
– Заведи га са стране пута, да га не згазе – рекох пригушено. Дође ми да му обавијем руке око врата.
Ишао сам пешке.
У једној шумици поред пута лежао је војник. Очи су његове биле мутне, а груди су се са напором надимале. Оставили су га ту, на миру да умре… Мало даље лежао је изнемогао коњ…
А живи једва одмичу. Отупели су, бескрајно равнодушни и свеједно им је да ли виде мртвог човека или животињу. Газимо по неким мочварним пиринчаним пољима, ноге западају у глиб. А онај подметнуо торбу испред себе и седи малаксало у води, са главом клонулом на груди. На свима странама леже малаксали људи и коњи, од глади и умора, као скрхана, трула дрвета.
Зашли смо у право беспуће. Идемо преко неких стаза. А аероплани нас у стопу прате и гађају полумртве војнике из митраљеза, или бацају одозго бомбе, како им се кад свиди. – То је мародерство! – вели огорчено потпуковник Петар.
– Ама то је благо речено… То је „шинтерај“, господине потпуковниче! – добацује потпоручник Живадин.
За њих не би требало да важе ратни закони. Чим је бацио бомбу над небрањеном позадином и ако случајно падне и остане жив, или ако се ухвати доцније, треба га сматрати као разбојника. Одмах за колац – љути се поручник Протић.
– Не за колац! Таква смрт је за џентлмене. Него мотка. Па убити као џукелу. Кипислцауф!
Пролазили смо баш тада поред једне групе војника који су носили другове рањене од бомби. Али и здрави су малаксавали. Вуку ове јаднике до првога села, а ту ће их оставити да их Арнаути побију.
Мало даље наилазимо и на једнога мртвога. Сигурно је умро од глади. Неко му је прекрстио руке на грудима и између прстију стоји му упаљена свећа. Само што није догорела.
– Милојко – окрете се потпуковник Петар своме посилноме – угаси ону свећу, да му се не запали одело.
Промичемо тако поред мртвих и нико им не одаје почаст.
Не прекидамо чак ни започети разговор. Јер и онај мали пешак пред нама, који се поштапа и једва иде, умреће колико сутра… Сигурно. Маса војника иде прозебла, са запаљењем плућа од прелаза реке Маће, а уз то су и гладни. Спаса им нема. Па зашто им још за живота не бих смео одати посмртну почаст… А мртви су ослобођени мука.
Остају живе лешине за нама и никад стићи неће.