Живе лешине остају

Сутрадан западосмо опет у глибовиту долину. Сада су нам људски лешеви служили као путоказ. Покрај многих леже и њихове пушке. Вукли су их до последњег даха…
На једном оцеднијем простору беше неки забран. По ватри која је још тињала види се да је ту била нека трупа на преноћишту. Покрај једног пустог згаришта, на којем се још пушио последњи угарак, лежала су три мртва војника. У једнога глава мало изокренута, а очи полуотворене и стакласте, управљене на колону… А код суседног огњишта један је умирао. Другови су му подметнули торбу испод главе и оставили га тако да умре. Поднаредник Груја рече да је већ у агонији и не зна ништа за себе.
После сваког преноћишта војници пред зору копају раке, да сахране мртве. Лежали су заједно у шатору, па нису ни приметили кад је умро. Сасвим нечујно, без ропца, без жеље, без јаука. И нико се зачудио није. Дохватили су лешину за руке и ноге и спустили у земљу. Свештеник је у пролазу проговорио: „Вјечнаја памјат“, и онда овлаш затрпали. Над готово заравњеном хумком укрстили су два прута, колико да мимопролазећа војска зна да ту почива хришћанин. А његово име?… Чин… звање, јединица?… Па то би била неправда према оним јадницима који остају полумртви на путу и које нико неће споменути. А пред суђеним часом сви су равни: и знани, и незнани.
Пред Драчом сретосмо неку италијанску војску. Ухрањени и одевени, гледали су охоло гладну риту. Мисле, можда, да се војска цени по сјајном оружју и светлим дугметима, а не по срцу јуначком!… Али та напудрована војска бежала је као обезглављена при појави аероплана, док је рита улазила смело у њихове логоре и купила све одреда. Кажу да су се Италијани жалили, а наши су им кратко одговарали: „А где је била ваша стража?“
У Драчу су опет издвајали болесне и сасвим изнемогле, да их укрцају на лађу. Сада већ знамо да ћемо се искрцати на Крфу.
Нама, који преостасмо, дадоше по три конзерве и неколико пексимита, и наредише да идемо до Валоне. Ту ћемо се, кажу, укрцати.
– Ту је још мало и Крф. Онда ће нам тамо дати по један појас за спасавање, и рећи: хајд сад на море! – љути се Лука.
– Побратиме, заборавио си да кажеш „кипислцауф“ – дира га капетан Душан „резервни адвокат“. – Молим те, немој други пут то да заборавиш.
– Није, молим те… као да је то преко пута, још десет дана марша и онда има да нас нестане.
– Кип… – заусти Душан.
– Јест, кипислцауф!… Али, вала, ја ћу издржати, а ти ћеш липсати на путу! – вели јетко Лука, већ љут што га задиркују.
– Извини, побратиме, не могу да ти се смејем, боли ме зуб.
– А-ха… Е, сад је кипислцауф! – смеје се Лука.
И кренусмо…
Али трећега дана опет понестаде хране. Наређено је да војници штеде.
– Ама како да штедим, кад се поводим од глади! – јада се један.
– Ја лакше подносим глад кад знам да немам ништа, него кад осећам ову конзерву, на коју стално мислим – објашњава ордонанс Груја.
Опет беспуће, и опет заостају изнемогли, лежећи на путу.
Стигли смо пред вече у један крај обрастао ситном шумом. Овде ћемо преноћити. Батерије наилазе. Један војник из шесте батерије поведе се и паде. Приђоше неки да виде шта му би…
Мало после рекоше: умро је…
Поп Момчило извуче из бисага епитрахиљ.
– Слушај – добаци му потпоручник Живадин – промени, попе, ту своју молитву и одсад певај: вјечнаја памјат и живима и мртвима…