Централне силе пред поразом. Тежак војнички положај Централних сила, на једној страни, а на другој убрзани пад производње, велике тешкоће у прехрани, незадовољство измученог становништва и све отвореније побуне словенских народа, били су сигурни знаци владајућим круговима у Аустроугарској да се само закључењем мировног споразума може извући из свих тих неприлика. Американци, Французи и Енглези одмах су одбили такву њихову иницијативу, а кад су савезничке војске кренуле у пробој Солунског фронта, судбина Хабзбуршког царства била је и практично решена. Савезничка офанзива, започета 14. септембра 1918. године, за свега петнаест дана довела је до капитулације Бугарске, а потом и до немачке одлуке да затражи преговоре о примирју на свим фронтовима. Четвртог октобра, влада Немачке известила је председника Вилсона да су Централне силе спремне да почну мировне преговоре са Сједињеним Државама, а истог дана то је учинила и Аустроугарска. Реално процењујући нове односе војних снага, Немачка се одлучила на повлачење из Бугарске и Србије.
Све то навело је политичке људе из јужнословенских покрајина Аустроугарске да на будуће стање ствари гледају реалније; до тада у страху да би се збивања могла преокренути у корист Монархије, многи су од њих с великим резервама пратили све оно што су претходних година на политичком плану захтевали и српска влада и Југословенски одбор. Када је јуна исте те године у Прагу формирано Народно веће, као централно политичко тело за чехословачко ослобођење, тешко је било веровати да ће се први такав орган у јужним деловима Монархије створити тек после два месеца и да ће се политичка делатност у појединим покрајинама одвијати неусаглашено.
Најпре је, 16. и 17. августа 1918. године, у Љубљани основано Народно веће (Народни свет), “као део свеопштег Југословенског народног одбора, који ће се ускоро састати у Загребу”, намерно да спремно дочека “онај историјски тренутак у којем ће, заједно са Хрватима и Србима, преузети сва права и дужности државне посебности”.
Средином септембра, неколико дана пошто је Солунски фронт био пробијен и кад се већ могао сагледати крај Аустроугарског Царства, покушала је српска влада да за добронамерну сарадњу придобије чланове Југословенског одбора. Одбору је понуђено да у Пашићеву владу делегира двојицу својих чланова, као министре без портфеља. Одбор је одбио понуду, јер, по његовом схватању, она није нудила решење “југословенског” питања. Само недељу дана касније, 27. септембра, у париском Тану (Темпс) објављена је Пашићева изјава о актуелним политичким приликама, која, у највећем делу, гласи:
“Победе на фронту француском, као и оне на Истоку, и у Палестини, дају целом свету еклатантно уверење да ће принципи слободе и правде однети победу над принципима бруталне силе, и допуштају нам да предвидимо, да ће, на крају ове борбе, наметнуте свету од стране германских држава, настати један нов интернационални ред, базиран на слободи и једнакости народа, такав, који ће осигурати једну нову и бољу цивилизацију.
Дошавши до закључка, да не могу победити своје противнике на бојном пољу, наши непријатељи почињу да нам сугерирају мир, не бринући се ни мало о питању одговорности, која, има четири године, занима цео свет, и која је проузроковала смрт милиона људи, руинирала вековне споменике и опустошила читаве провинције. Сасвим природно, наши непријатељи ћутке прелазе велике идеале, за чију су одбрану наши Савезници били приморани прихватити се оружја и учинити такве жртве, какве историја није познавала, – а надајмо се неће их познавати ни сличне. О миру не може бити питања, пре него што узрочници неизмерне несреће, која данас притискује свет готово на целој нашој планети, не буду признали своју одговорност и грех. Без те гарантије рат ће поново започети првом приликом.
Велика француска револуција признала је и осигурала право на слободу и једнакост људи; овај страшни рат осигураће право на слободу и једнакост великих и малих нација.
Резултати иначе не могу бити пропорционални жртвама.
У споразуму с Немачком Аустро-Угарска је провоцирала овај страшни рат, да би подјармила Србију, осигурала на овај начин успехе вековне немачке политике Drang nach Osten и њене светске доминације. Ма како мала, Србија је подигла аустријску рукавицу, решена не само да брани своју независност, него да у исто време и ослободи своју браћу Србе, Хрвате и Словенце потчињене доминацији Аустро-Угарске, да би, уједињена с њима у једну слободну и демократску државу, формирала једну солидну баријеру против навале Немаца на исток.
Егзистенција Србије, предане свим својим бићем слободним нацијама, њена стратегијска важност и бруталитет, са којим је била третирана, ставили су на њену страну владе и јавно мишљење великих европских земаља, као и целог света.
Колико су год могли, наша браћа Срби, Хрвати и Словенци, потчињени тиранији режима куће Хабзбурга, већ од првих дана рата, борили су се под нашим заставама за свету ствар нашег националног јединства, не само на солунском фронту, него и у Добруџи, на Мурману и на другим местима.
У тренутку, када су наши велики и племенити Савезници, верни својој речи, да ће на сваком народу признати право да одлучује о својој сопственој судбини, обзнанили своје симпатије за ослобођење и конституисање у независне државе Чехословака и Пољака, ми немамо никаквих разлога да сумњамо, да ће они, признајући лојалност и жртве њихове савезнице Србије, признати јој право и помоћи јој, да ослободи сву своју браћу и с њима се уједини у једну слободну и независну државу.
Једна изјава у овом смислу, која би дошла са стране наших великих Савезника, била би врло потребна; она би још једном поново уздигла морал Срба, Хрвата и Словенаца у двојној монархији, она би подржала њихов отпор, а нарочито би парализовала све интриге против нашег националног уједињења, а у исто време и против опште политике Савезника.
…Југославија, створена од Србије, потпомогнута од стране наших великих Савезника, и основана на принципима, исписаним у Крфској Декларацији, била би и остала вечна савезница сила Споразума, које се боре за образовање националних држава, а против сваке хегемоније, нарочито оне, која би дошла од стране Немачке.
Ми очекујемо једну декларацију у овом смислу од стране свих наших Савезника; она се сама собом намеће својом оправданошћу, нашим заједничким ратним циљевима, а нарочито садањом ситуацијом на бојним пољима и у унутрашњости Аустро-Угарске” (28, 488-490).