Трумбић је био незадовољан Пашићевом изјавом, а пет година касније написао је о чему су се он то спорио са Пашићем:
“Право Србије на ослобођење своје браће значи то, да наше земље и наш народ у Аустро-Угарској постају предмет ослобађања. Ја насупрот мислим, да треба признати нашему народу његова права на независност тако, да он постане субјект и носилац свога права. То право њему пристоји као народу, а не зато, што постоји Србија као независна држава… Примијетио сам сувише, да наши добровољци у српској војсци и у Русији, остајући надаље под командом, под којом јесу, треба да буду признати као редовите савезничке трупе, које се боре за право свога народа на слободу. Иначе ти добровољци са гледишта међународнога ратнога права нису него ребели (одметници – ИП), који су узели оружје против свога суверена. Казао сам надаље г. Пашићу, да стварање Југославије под егидом Србије може значити, да се Србија прошири анексијом наших земаља, што се противи Крфској декларацији, која је постала као база за стварање заједничке државе, и праву народног самоодређења. Напокон казао сам г. Пашићу то, да би по мом мнијењу требало, да након признања Југословенски Одбор, у ком су у знатном броју и народни заступници изабрани од тога народа, буде признат као мандатар тога народа и орган његових народних интереса, и да би Одбор радио у споразуму и солидарно са српском владом, која га је признала у Крфској декларацији” (28, 491-492).
У одбрани хрватских интереса и у страху да би се рат ускоро могао завршити без савезничког статуса за Југословенски одбор, Трумбићу није сметало да добровољце из Русије и са других страна прогласи одметницима и бунтовницима “против свога суверена”. Он то каже јер зна да се не ради о Хрватима; добровољци су били скоро искључиво Срби, а бунтовништво и одметништво било је најмање што им је у свом нерасположењу према Српству могао приписати. По истој тој логици, Хрватима (и Словенцима) припада право на ослобођење самом чињеницом да постоје као народ, а рат који су Срби водили споредна је ствар; најбитније у свему јесте могућност да се Срби-добровољци назову “Југословенима” и да, уз Хрвате (и Словенце), који се за ту прилику могу назвати исто тако, буду творци сопственог ослобођења.
Ипак, све то он је написао касније, а непосредно после разговора с Пашићем, он је затражио од француске владе да се огласи декларацијом чији текст јој је одмах предлаже:
“Од почетка рата југословенски народ Срба, Хрвата и Словенаца у Аустро-Угарској одупирао се заједничком непријатељу са свима средствима своје снаге. Многи југословенски добровољци ступили су у редове савезничких војски. Већ у балканским ратовима и чим је букнуо овај рат хиљаде југословенских добровољаца из Аустро-Угарске борили су се у српској и црногорској војсци. Један корпус састављен од двије дивизије југословенских добровољаца, формиран у Русији 1916. и 1917., борио се на Добруџи и на румуњском фронту као интегрални дио српске војске. Знатан број југословенских добровољаца боре се у овом часу у српској војсци у Македонији, Мурманији, Русији и Сибирији.
С обзиром на све напоре влада републике Француске сматра југословенски народ као савезнички народ и признају му право, да прекине државне везе, које га вежу с Аустро-Угарском, као и право на независност, а у складу с принципима народности и правом народа на самоодређење право, да се сједини с једнокрвном браћом у Србији и Црној Гори у једну независну државу. Влада сматра југословенске добровољачке чете, које се налазе у српској војсци у Македонији, Румунији, Русији и Сибирији као савезничке трупе зараћене у редовном рату с Аустро-Угарском и Њемачком и њиховим савезницима.
Француска влада признаје такођер Југословенски Одбор, конституисан у мјесецу мају 1915. под предсједништвом дра Анте Трумбића, као представника и органа националних интереса југословенског народа Срба, Хрвата и Словенаца подложених Аустро-Угарској. Француска влада признаје једнако овај исти Одбор као мандатара овога народа и узима на знање декларацију, којом се споменути Југословенски Одбор обавезује, да ће водити своју политичку акцију у потпуном споразуму с владом Краљевине Србије, у складу с Крфском Декларацијом од 20. јула 1917” (28, 492-493).
Према писању Миладе Паулове, министар Пишон био је вољан да у име Француске да овакву изјаву, али да тако нешто није изводљиво из простог разлога што би то било против интереса Краљевине Србије као савезничке државе. Уколико би се са таквом изјавом сложила и Србија, њено саопштавање свело би се на најобичну формалност.
Оснивање Народног вијећа. Петог и 6. октобра 1918. године, у Загребу је одржан “састанак одасланика Словенаца, Хрвата и Срба из Словеније, Истре, Хрватске, Босне и Херцеговине, Далмације и Угарске због оснутка Народног Вијећа Словенаца, Хрвата и Срба”. Два дана касније, Народно вијеће објавило је Правилник о свом раду, проглашавајући се политичким и државним представништвом “свих Словенаца, Хрвата и Срба који живе у Хрватској-Славонији с Ријеком, у Далмацији, Босни и Херцеговини, Ис- три, Трсту, Крањској, Горичкој, Штајерској, Корушкој, Бачки, Банату, Барањи, Међимурју и по осталим крајевима југозападне Угарске”. Као свој циљ, Народно вијеће дефинише “уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у народну, слободну и неодвисну државу Словенаца, Хрвата и Срба, уређену на демократским начелима. Сва питања, која су с тим темељним питањем у вези, сматрају се безувјетно скупним питањем Народног Вијећа”.
Уочљиво је да аутори овог Правилника детаљно набрајају све крајеве чије је становништво у Вијећу представљено, али да у том попису нема Срема; ради се о срачунатој констатацији да Срем као засебна територијална целина не постоји, односно о намери да се за неку будућу расправу о хрватским државно-правним интересима остави “повијесни доказ” да је Срем одувек био саставни део “Хрватске-Славоније с Ријеком”. О тој понајмање језичкој финеси није водила рачуна ни Српска радикална странка, која је, на начелима “јединства троименог народа и самоопредељења” и потписима Ђуре Красојевића и Милана Недељковића, обојице из Сремских Карловаца, Вијећу приступила на дан његовог оснивања. За своје представнике у Вијећу она је именовала др Жарка Миладиновића из Руме, Владу Савића из Каменице и Милана Недељковића из Карловаца, а у Пленум Народног вијећа ушли су др Миладиновић и Драгутин Ковачевић (93, 120-122).
