Партнерство са Србијом по сваку цену. Како се од француске владе није могла извући сепаратна изјава о признању Југословенског одбора за “ратујућу страну”, Трумбић је проценио да би “југословенској” идеји користило уколико би се за њу могла придобити Енглези. Са тим циљем, он се потрудио да Југословенски одбор припреми један меморандум за енглеског министра спољних послова грофа Балфура. Овај меморандум, прилично опширан, сачињен је у Лондону 7. октобра 1918. године и почиње приказом Пашићевих и Одборових гледишта на “признање права југославенског народа”. Пашићево гледиште препричано је према његовој изјави датој Тану и објављеној 27. септембра. Оно се своди на тражење да Савезници “признавајући лојалност и жртве Србије као Савезника, признају њој и право, да ослободи својом помоћи своје суплеменике у Аустро-Угарској и да се с њима уједини у једну слободну и независну државу”. У складу са тим, Пашић није сагласан да се “југославенски” добровољци из Аустроугарске третирају као савезничке и ратујуће трупе, исто као што не жели “да Југословенски одбор буде признат као представник југославенских поданика Аус- тро-Угарске”.
Са своје стране, Југословенски одбор тражи “да југославенски народ, који је сада подложен Аустро-Угарској, буде признат као Савезнички народ и да му буде дато право на државну независност и уједињење на темељу националног принципа и принципа самоопредељења у једну независну државу са својом браћом из Србије и Црне Горе”. Такође, Одбор тражи да “југославенски добровољци буду признати као савезничке и ратујуће трупе”, а он, Одбор, “као представник и орган народних интереса Југославена и као њихов мандатар” (28, 496-497).
Своје “право” да се прогласи “савезничком и ратујућом силом” и партнером српске владе, без обзира на то што сам не управља ни делом било какве територије, Одбор и не помишља да упоређује са статусом Краљевине Србије и њеним ратним доприносом савезничкој ствари. Он се “равна” према српској влади, а своје ставове образлаже тврдњом да “Влада г. Пашића нема моћи изван Србије, а чак и у самој Србији њена је власт ограничена, јер се ослања на 53 заступника, проти којима стоји 50 опозиционих заступника, и то у парламенту, који је изабран још у 1911. години и који репрезентира само првобитну Србију без крајева добивених у ратовима од 1912. и 1913. На тај начин данашња уставна Србија представља само 3 милијуна становника, док би југославенске земље, које би се имале да подчине њеној »егиди«, представљале 7 милијуна становника не урачунавајући овамо независну краљевину Црну Гору” (28, 499). Ослоњен на део српске опозиције у емиграцији, нимало лојалне сопственом народу и сопственој држави, Одбор, дакле, оптужује Србију, која се у рату налази од јесени 1912. године, да њом управља неуставна влада, да у тој истој Србији народни посланици не заступају интересе српског народа и да становништво новоослобођених крајева (Маћедоније, Косова, Метохије и дела Рашке) не припада Србији. Због тога, “наш свијет нема повјерења у такву антилибералну владу, нарочито с обзиром на поступање према својој браћи у Македонији, која су под владом г. Пашића подчињена једном изузетном режиму. Југославенски крајеви у Аустро-Угарској у цивилизацији и у јавној управи напреднији су од Србије и не ће бити вољни да се подвргну влади, која није на истој разини”. Кад говори о себи и свом “државноправном” ауторитету, Југословенски одбор нуди тврдњу да су његови чланови у Европи и Америци “сами Срби, Хрвати и Словенци, који су запремали важне положаје прије рата у политичком и друштвеном животу југославенских крајева. Осам између њих (Трумбић, Васиљевић, Стојановић, Сршкић, Бањанин, Грегорин, Тринајстић и Хинковић) били су чланови парламента и сабора, док су други истакнути били као свеучилишни професори, доктори, публицисти и пословни људи. Одбор ужива и у личном и у политичком погледу повјерење југославенског народа, као што се то види из јавног мишљења у Аус- тро-Угарској и из писања цјелокупне југославенске штампе у Америци и другдје изван граница Аустро-Угарске” (28, 499-500).
Исто као што некритички третира сопствени легитимитет “у политичком погледу повјерења југославенског народа”, нудећи за сведока јавност у земљи против које Савезници ратују већ четири године, Трумбићу и Југословенском одбору ни не пада на памет да у меморандуму енглеској влади прозбори иједну реч о националном карактеру добровољаца у српској војсци. Пошто констатује да је “цјелокупни број југославенских добровољаца достигао у најмању руку цифру од 30.000”, Југословенски одбор још једном покушава да своје саговорнике убеди како би се “из масе наших заробљеника у Русији (отприлике 200.000) зацијело могле створити и друге јединице, прије него што је букнула руска револуција, да није српска влада изазвала незадовољство код тих маса одбацујући оправдана тражења добровољаца, која су била у томе, да им се даде право, да се служе својим народним именима и заставама и да се с њима поступа на једнаки начин, као са српским официрима и војницима, који су дошли с Крфа. Чак и у тим данима показивала се је тенденција, да се нарочито истиче супериорност ослободилаца изнад њихове ослобођене браће”.
Са становишта Југословенског одбора, “Влада г. Пашића учинила је све могуће, да сакрије од јавног мишљења опсег добровољачког покрета и одзива добровољаца, и то из простог разлога, што је жељела да задржи хегемонију над њима. Али је ипак чињеница, да Југославени из Аустро-Угарске нису само ефективно сурађивали на њихову ослобођењу, него да су стварно помагали самој Србији једнако у балканским ратовима, као што и у њеним напорима, да избаци непријатеља са свог земљишта. И наши су добровољци у томе такођер имали енормних губитака, нарочито у доба повлачења кроз Албанију 1915. године. Ти су добровољци дошли изравно из Аустро-Угарске, Америке, Њу Зеланда и из заробљеничких логора у Русији… Па ипак уза све то долазе непрестано нови добровољци из Америке, а једна се чета таквих добровољаца баш ових дана искрцала у Авру. Данас српска армија, која не би могла да се одржи послије повлачења без новог новачења (регрутовања – ИП), садржава знатан број југославенских добровољаца. Као што је познато, хиљаде југославенских заробљеника у Русији боре се на страни Савезника у Мурману и уз бок њихове чехословачке браће у источној Русији и Сибирији” (28, 498).
Уручујући овај меморандум, Трумбић је 9. октобра уверавао Балфура у добру вољу француске владе да призна Југословенски одбор, али није пропустио прилику да дода и оптужбу како Пашић жели проширену Србију а не уједињени народ Срба, Хрвата и Словенаца. “Нато др. Трумбић стане разлагати прилике у Србији упозоравајући, да читаво питање није заправо спор између Србије и Југославена, него да је то само диференција према личном схваћању министра предсједника Пашића, будући да радикална странка није имала тада ни у парламенту већине” (28, 506). “Трумбић је рекао на крају да Одбор не иде за тим да искључи српску владу, »она је и наша влада«, али Пашић хоће искључити Одбор који хоће сарадњу и контролу над владиним радом јер нема повјерења у њезин досадашњи рад” (71, 358).
