Као ни Пишон, ни Балфур се није могао противити Србији и чињеници да се она већ неколико година упорно бори на савезничкој страни. Он ће једино потврдити да су Савезници “усвојили идеју вашега уједињења у једну државу”, да с Аустријом неће бити никаквог компромиса и да би, у интересу даље сарадње требало изгладити све неспоразуме између Одбора и српске владе. Наредног дана срео се са Балфуром и Пашић, а према тумачењу Миладе Паулове, “резултат читаве акције био је дакле у томе, да је идејно побиједио југославенски Одбор са својом формулом. Али декларацију није постигао ни он ни српска влада, будући да су Савезници устрајали на томе, да се оба фактора морају споразумјети” (28, 509).
Овај закључак о Одборовој “идејној побједи” утолико је чуднији ако се зна да Пашић није ни тражио некакву нову Балфурову изјаву, а да је Балфур одбацио и помисао да би се могла, у том тренутку, давати икаква декларација у корист Југословенског одбора.
Без обзира на све то, као и на неке нејасне наговештаје да би европске силе ипак могле признати Југословенски одбор, Пашић се и даље држао свог става да је Југословенски одбор само “одбор за пропаганду и ништа више” и да га је он и створио и финансирао. “Наспело се некоме да игра улогу у међународној политици па хоће да води југославенску политику. Е, па не може. Не дам ја то никако да буде. Србија хоће да ослободи и уједини Југословене, а неће да се утопи у море једне Југославије: Србија неће да се утопи у Југославију, него Југославија у њу” (71, 358).
Са свим тим у вези, и макар колико неки од Трумбићевих навода у меморандуму енглеској влади били тачни, сви приговори на ставове српске владе губе на тежини ако се зна да Срби из Аустроугарске, они који су чинили скоро целокупну добровољачку масу, нису ушли у српску војску под фирмом “југословенства”, већ искључиво са циљем да се боре за ослобођење Српства, и оног његовог дела у Србији, и оног које се вековима већ налазило под аустроугарском окупацијом. Трумбић и Одбор нису у добровољцима препознавали Србе, јер да јесу, њихова политичка мисао била би без икаквог смисла. Заправо, они у томе и нису тражили смисао, будући да су добро знали колико је “добровољаца”, понајвише хрватских и словеначких, напустило Корпус у Одеси током велике акције за његово разбијање с пролећа 1917. године.
По несрећи, ни српска страна није успела да на време схвати вредност и суштину добровољачког покрета, што је било погубно за српску националну судбину. Делом због тога што је желела да пред јавношћу, нарочито аустроугарском, прикрије порекло својих добровољаца, а делом због војничке сујете и сулуде потребе да се не умањује ратнички углед српске војске, током свих ратних година српски добровољци задржали су се на нивоу безличне масе.
Но, оно што се у српској војсци и српској политици није умело ваљано проценити, Трумбић и Хрвати (и Словенци, наравно) искористили су за агресиван продор сопствених политичких погледа, али и да обезвреде значај српских војничких победа у рату против непријатељске земље из које је безначајно мали број хрватских (и словеначких) добровољаца приступио српској војсци. Тако, на пример, почетком октобра 1918. године, наслоњен на чињеницу да се рату примакао крај и намеран да са потписницима Крфске декларације “утврди и одреди in concreto начела и поступак за заједничко и јединствено провођење наше националне политике”, Трумбић ће се позивати на “побједе наше војске и Савезника”. А Југословенско народно вијеће у Њујорку, у коме је радило и неколико чланова Југословенског одбора, истих тих дана запретиће “приопћењем” да су “Срби, Хрвати и Словенци као један човјек усвојили Вилсоново начело, да сваки народ има неоспорно право да си државну форму одреди по својој вољи. Као наравна посљедица тога слиједи, да народ ово своје право врши на уставотворној скупштини, која је суверена у свим питањима читавог државног живства и неограничена у питању форме будуће државе. Изборни ред за конституанту има бити створен уз судјеловање свих одлучних фактора нашег народног покрета у домовини и апсолутна слобода мора бити зајамчена” (28, 520-522. и 524). Друкчије речено, уз сагласност оног већ више пута помињаног српског свештеника Јована Крајновића, шесторица Хрвата и Словенаца из Америке (и Трумбић из Лондона) наговештавају да би “побједа наше војске” могла довести до укидања краљевске династије у Србији и да би “Срби, Хрвати и Словенци као један човјек”, нарочито Хрвати и Словенци из Америке, у складу са Вилсоновим начелом самоодређења, завели републику с хрватским приматом.
