Црна Гора купи добровољце. Почетком 1915. године и Црна Гора се налазила у условима привидног мира. У очекивању новог непријатељског напада, разумљиво је што се највећим црногорским војничким проблемом сматрало непостојање одговарајуће регрутне основе за попуну већ ослабљених јединица; нада се полагала у онај део војних обвезника који су се тада, још увек, налазили на страни, највећим делом у Сједињеним Америчким Државама.
Гласови да Пупин одвраћа српске исељенике од одласка на балканско ратиште стизали су у Црну Гору са многим добровољцима (21, 158). Због тога, већ у јануару, црногорска влада одлучила је да у Сједињене Државе пошаље једну своју мисију са задатком да организује повратак црногорских поданика. Чим је за вођу делегације одређен министар просвете Гаврило Церовић, замољен је амерички посланик у Атини (акредитован и на Цетињу) да препоручи мисију код америчке владе и тако јој помогне у прикупљању и репатријацији Црногораца који су у Америци остали без средстава за живот. Америчку администрацију занимале су две ствари: прво, кад би Церовић требало да стигне у Америку, и друго, много важније, да ли то црногорска влада тражи своје поданике за војну службу. Црногорска влада одмах је одговорила: „црногорски радници су информисали краљевску владу да њихова ситуација у читавој Америци постаје из дана у дан све тежа; да већина нема посла, па према томе ни средстава за живот. Моле да се помогну у репатрирању. Једини циљ пута министра Церовића је да им помогне у име краљевске владе, да их доведе у њихову отаџбину где могу наћи посла и обрађивати земљишта у новим крајевима. Пошто дођу у отаџбину они који буду хтјели да ступе у војску биће примљени са захвалношћу” (23, 59).
Дипломатска процедура била је праћена и напорима да се за мисију обезбеде довољна финансијска средства. Влада је затражила од Србије да јој стави на располагање до милион динара, колико је, према Пупиновој рачуници, било потребно за читаву акцију; Пупин је своје одбијање црногорских војних обвезника и иначе образлагао недостатком новца. Наравно, српску владу интересовале су и друге појединости у вези са мисијом, па је њен посланик на Цетињу дао поверљиву информацију да се „преко Пупиновог конзулата ипак вратило у земљу око 2000 Црногораца. Пупин им је дао бесплатан пасош и око 2000 долара новчане помоћи” (21, 159).
Биће да српска влада није могла обезбедити тражени новац, па се Црна Гора обратила за помоћ Енглеској. Тек пошто је енглески генерални конзул у Њујорку уплатио Мисији 500.000 франака за њене трошкове и за превоз будућих повратника (17, 6), црногорска делегација могла је кренути у Америку; у њој није било Церовића, а чинили су је Јован Матановић и Саво Ђурашковић.
Мада је и пре поласка добио инструкције да у добровољце може уписивати и Југословене из Аустроугарске, Матановић је из Барија затражио и додатна објашњења. Он је, наиме, поседујући копију једног енглеског документа у којем се изрично говорило о „пет хиљада црногорских и савезничких поданика”, хтео да зна да ли се та цифра сме прекорачити и хоће ли „прво пописати све Црногорце који се буду хтјели враћати, па тек доцније ако не досегну Црногорци до пет хиљада Србо-Хрвата. Или (ће) без пречег права за Црногорце без разлике поданства примати пријаве, да што ви ше и што прије пошље(м)” (23, 60). Очигледно, чланови Мисије били су без икаквог дипломатског искуства, јер, кад је већ био у Њујорку, средином маја, Матановић је још два пута постављао исто питање. Одговор министра Пламенца био је јасан: „Ви треба на првом мјесту да се бринете о нашим поданицима. Њихов број може бити и дупло већи од оног о коме говори” енглески документ. Додатне инструкције Мисији биле су такође прецизне: добровољце треба одмах слати у Канаду, у један прихватни логор, а благовремено треба јавити „када се може очекивати долазак прве партије добровољаца” (23, 6о).
По природи ствари, Матановић и Ђурашковић најпре су ступили у контакт са професором Пупином и капетаном Сеферовићем, који је у међувремену био именован за трећег члана Мисије (17, 7). Од Пупина су добијене све потребне везе, а Мисији су стављени на располагање и исељенички листови у којима ће се објављивати позиви за повратак у отаџбину и сва потребна упутства у вези са тим. Матановић се том могућношћу издашно користио, па је у своју политичку пропаганду укључио и хрватске листове. У једном од њих, Новом Хрвату, образлагао је тезу да ће нова словенска држава на Балкану бити оформљена на тријалистичкој основи и да њу треба да сачињавају Србија, Црна Гора и Хрватска. Из извештаја које су Николи Пашићу редовно слали Црногорци Тодор Божовић и Јован Ђоновић, његови „повереници” и агитатори за безусловно уједињење Црне Горе и Србије, произилази да Матановић ужива Пупинову подршку и да Пупин, јавно заступајући федерализам између Србије, Хрватске и Словеније, а без Црне Горе (21, 164), практично дезавуише српску политику. „А Матановић је Хрватима обећавао државну индивидуалност коју ће обезбиједити моћни пријатељи Цетиња, који ће се ако буде требало и оружјем у руци борити да се не потчини и претопи Хрватска а Црна Гора не постане округ Србијин. Црна Гора треба да са Србијом подијели Босну и добије Херцеговину и дио Далмације са Дубровником као престоницом. Он је истицао да о тим плановима треба још од сада говорити и писати, па је позивао Хрвате да у том циљу шаљу разне петиције и сл.” (23, 61).
Мисија почиње да делује. Наравно, овакво деловање Матановићево није могло користити ствари због које се Мисија нашла у Америци, утолико пре што прокламације и чланци по новинама нису баш утицали на већи одзив добровољаца. Стога, Мисија је одлучила да крене по Америци и посе ти све веће црногорске колоније. У пратњи Петра Лубурића, уредника Србобрана и доброг познаваоца српских и црногорских колонија у Америци, Матановић је 8. јуна кренуо северним делом Сједињених Држава. Ђурашковић, добивши за пратиоца Божа Мартиновића, пошао је истог дана кроз јужне државе. Требало је да се за месец дана састану у Сан Франциску. Нешто касније, после одржаних свега двадесетак скупова, Матановић је поднео извештај: „Пошиљка преко 2.000 резервиста у логор; и сакупљено које у Њујорку које по колонијама за херцеговачке фамилије и за црвени крст ово: око 11.000 долара. Предсједник американског одбора за Црвени крст г. Фродингам 10.000 долара. Ставио је у изглед још 30.000 долара за оснивање једне модерне школе у Црну Гору за сирочад изгинулих у рату. Израдили пошиљку два вагона санитетског материјала из Америке, одлазак мисије Рокфелера и љекара у Црну Гору” (23, 62).
