У међувремену, за делатност црногорске мисије почео је да се занима Чарлс Клајбау, окружни јавни тужилац у Чикагу, месту у коме су Матановић и Ђурашковић одржали последњи већи скуп пре растанка. Тужиочева истрага показала је, најпре, да су Црногорци овластили једног свог земљака, натурализованог Американца Душана Ћеловића, да организује железнички превоз пријављених добровољаца до канадске границе, а затим, из свих поменутих активности, крајем јуна проистекао је и један инцидент у Чикагу. Наиме, једна група од око двеста Црногораца, под командом својих старешина, продефиловала је кроз град, носећи развијене заставе и ударајући у бубњеве. На железничкој станици, пре поласка воза према Канади, група добровољаца сукобила се с полицијом и дошло је до туче. Полиција је због тога зауставила вагон, а двадесет четворицу, по свој прилици: натурализованих Американаца (17, 9), ухапсила и предала суду.
Цео инцидент доведен је у везу са црногорском мисијом, што је америчку владу уверило да је рад Мисије у супротности са законима о америчкој неутралности. Већ 1. јула Министарство правде формулисало је став „да су црногорски изасланици криви”, јер су користили друга лица да прикупљају војнике, с циљем да као оружана експедиција интервенишу у другој држави. Помоћник министра правде Чарлс Ворен није у том тренутку желео да се случај износи пред велику пороту, али је захтевао да се делује брзо. Према његовом објашњењу, појединци могу да иду у другу државу и тамо служе у војсци, ако тако сами одлуче, али је противзаконит долазак службених представника неке стране земље са циљем да прикупљају резервисте (17, 8-9).
Амерички органи деловали су заиста брзо: већ 4. јула Матановић и Лубурић ухапшени су у Орегону, Ђурашковић и Мартиновић у Аризони а Сеферовић у Њујорку. Брзо су реаговали и Срби, прикупивши 40.000 долара на име кауције. Сви ухапшени пуштени су на слободу, али им је, до доношења пресуде, одузет сав новац и забрањен даљи рад.
Матановић је већ 7. јула написао једно опширну ноту државном секретару Роберту Лансингу, покушавајући да објасни циљ Мисије и оправда њене поступке. У погледу оних резервиста ухапшених у Чикагу, он није могао знати да се ради о натурализованим Американцима, јер није могао ни проверити њихов идентитет. Упркос упозорењу које је свима било познато, они су се ипак пријавили међу резервисте. Кад је грешка откривена, та је група била ухапшена, али се поступак није на томе зауставио. Незаконито су похапшени и делегати једне суверене државе који јесу „начинили мању повреду начела неутралности”, али ненамерно. Захтевао је да сви чланови Мисије буду ослобођени и да им се омогући даљи рад. Матановић је обећао да ће Мисија убудуће деловати у границама међународног права и, да би избегли евентуални слични проблеми, све спискове пријављених резервиста подносиће на претходну проверу локалним властима. Лансинг је Матановићев теледрам проследио министру правде Томасу Гредорију, о чему је известио и самод Матановића (17, 9-1о).
У међувремену, о хапшењу свих чланова Мисије и њихових пратилаца, капетан Сеферовић обавестио је Гридорија Бахметјева, руског амбасадора у Америци, који је тамо заступао и црногорске интересе. Амбасадор се одмах обратио Лансингу, настојећи да оправда учињену повреду закона о неутралности. По његовим речима, чланови Мисије радили су са много жара да помогну повратак својих земљака, не схватајући да је такво регрутовање недозвољено. Према амбасадоровим речима, ни он сам није у томе видео ништа посебно, и, ако је цео проблем у регрутовању, спор ће се лако решити. И ово писмо нашло се код министра правде, уз напомену да ће капетан Сеферовић ускоро бити именован за генералног конзула Црне Горе у Њујорку (17, 1о). Тих дана стигла је до министра правде и Ђурашковићева телеграфска изјава да је рад црногорске Мисије обављан у складу с америчким законима и да је спорни састанак са резервистима држан у присуству агената Министарства правде.
Изјаве свих чланова Мисије биле су противречне, а сва тројица показивала су „примерно непознавање америчких закона, у целини и појединачно… Поред тода, Матановић је, заплашен могућношћу даљих компликација, отворено признао прави циљ Мисије – прикупљање резервиста и добровољаца. Слично признање дошло је и од Ђурашковића” (17, 1о), највероватније по њиховом међусобном договору.
Оптужница против чланова Мисије. Министарство правде добило је, тако, нове аргументе да против чланова Мисије подигне оптужницу, а суочен с могућношћу да искрсне компликован правни спор, Лансинг се потрудио да одреди став Стејт департмента према напорима неких европских држава да по Сједињеним Државама регрутују резервисте за своје војске. „Својим познавањем међународнод права, Лансинг је… у европском рату видео погодно средство за остварење америчких државних интереса. Због тога, концепција неутралности коју он уобличава и спроводи постаје веома благонаклона према савезницима, а неповољна за Централне силе” (17, 11). У том смислу, да би се лакше решавали проблеми странаца који су привремено живели у САД и који су после избијања рата тражили да се врате у своје земље, створен је заједнички одбор Стејт Департмента и Министарства морнарице за питања неутралности. Управо тих дана, 8. јула 1915, Лансинг је Министарству правде упутио мишљење чланова тода одбора у вези са регрутовањем Црногораца и Италијана у САД. Том приликом он је указао и на модуће проблеме које би произвео повратак резервиста у своје земље и њихово укључивање у састав оружаних снага. Он је Министарству правде поставио и питање да ли закон о неутралности треба да буде усклађен са становиштем одбора, како би се олакшао повратак те катедорије грађана и поданика у њихове земље. У суштини, то је била посредна сугестија Министарству правде да заузме умеренији став према Црногорској мисији и деловању њених чланова (17, 11).
Будући да Министарство правде није показивало много разумевања за Лансингову логику, што је значило да се оптужница против свих чланова Мисије може убрзо подићи, све заинтересоване стране интензивно су настојале да многобројним меморандумима, телеграмима, писмима и нотама убеде остале у вредност својих аргумената. Средином јула, упознат с предметом вођеним у федералном тужилаштву у Чикагу и незадовољан благошћу према Црногорцима, помоћник министра правде Ворен замерио је тужиоцу што је цео случај оквалификовао само као заверу, а не и као повреду одељка X Казненог закона. А тамо стоји да сама чињеница да се неко лице из САД врбује за војну службу у некој другој земљи представља криминални преступ чију намеру не треба доказивати. Осим тога, Ворен је оштро приговорио и тужиочевом ставу да нико од пријављених добровољаца није био амерички држављанин, мада изјаве специјалних агената Истражног одељења, исто као и Матановићева изјава, говоре супротно.
