Своје мишљење о целом случају Ворен је 14. јула формулисао у једном писму државном секретару Лансингу, уз напомену да је федералном тужиоцу у Чикагу већ наложено да цео доказни материјал изнесе пред велику пороту и, ако су докази чврсти, подигне оптужбу против Црногораца; докази су били чврсти и оптужница је подигнута против Матановића, Ђурашковића, Сеферовића, Лубурића и Мартиновића; сви они похапшени су и, пошто су платили кауцију, омогућено им је да се бране са слободе. Оно што би могло успорити цео поступак, јесте чињеница да Министарство правде још није добило текст црногорског закона о војној обавези.
Посредовањем Лансинговим, са садржином овога писма упознат је и руски амбасадор Бахметјев. Дотле, Бахметјев је упутио још једно писмо Лансингу и, не желећи да улази у правну природу преступа, изрекао своје уверење да су црногорски делегати били жртве неспоразума. Они су, каже Бахметјев, веровали да је излаз из САД допуштен резервистима страних армија уколико војни прописи тих земаља предвиђају за њих војну обавезу, као што је то случај са Црном Гором. Само због тога, Мисија је упућена да надгледа повратак резервиста, исто онако као што су то у Америци радили представници осталих зараћених страна. Са своје стране, Бахметјев је прогласио неоправданом примену казненог закона на црногорску мисију, пошто се одељци на којима инсистира Министарство правде могу применити само на лица која се прикупљају за службу неком страном владару, држави и колонији. Своје мишљење он је ослонио на тврдњу Џона Басета Мура, америчког теоретичара међународног права, који је у једном свом раду из 1906. године написао да „по законима о неутралности није никакав преступ напустити ову земљу са намером да се пријави у страну војну службу, нити превозити људе из земље који имају намеру да се у ту службу добровољно пријаве” (17, 1з).
Ови аргументи уздрмали су америчку концепцију, али је Лансинг ипак морао подсетити Бахметјева да је Мисија оптужена и због Матановићеве изјаве да нису прикупљани само црногорски поданици, већ су врбовани и држављани САД и Аустроугарске. Разлог за даље судско гоњење постоји, дакле, и даље, те и због тога америчка влада није дала сагласност да Сеферовић преузме дужност црногорског конзула у Њујорку.
Проблем је подгрејавао и Теодор Думба, аустроугарски амбасадор у Сједињеним Државама, који је 13. јула, новом нотом државном секретару Лансингу, оптужио Матановића за недозвољен рад међу поданицима његове земље. Агенти аустријских конзулата помно су пратили рад Мисије и забележили да је из Монтане већ прешао у Канаду велик број Срба из Аустроугарске, да је из само неколико места у Вирџинији кренуло њиховим стопама око 200 Срба из Босне, а да је више од 800 Срба, такође из Босне, напустило „гвоздени појас” у Минесоти. Амбасадор је упорно бранио став да је америчка неутралност била повређена врбовањем толиког људства, те је он захтевао да се црногорској мисији онемогући даљи рад међу аустроугарским поданицима.
Суђење у Чикагу било је заказано за 26. јул, а Думбино писмо само је дошло као охрабрење Министарству правде да истраје у целом случају. Напор српске стране сада се састојао само у покушајима да се суђење одложи. Матановић и Сеферовић, заједно са Пупином и са представницима једне њујоршке адвокатске канцеларије, посетили су амбасадора Бахметјева и том приликом, 21. јула, потрудили се да га увере како нису учествовали ни у уличним манифестацијама у Чикагу, ни у врбовању резервиста из других земаља; по свему, они су били жртве нечијих злонамерних поступака, али и сопствене неопрезности.
У одбрану Мисије и њеног рада стао је и Пупин, предајући амбасадору Бахметјеву један свој меморандум. Најпре, Мисија није могла бити умешана у чикашку војну параду и инциденте који су је пратили, јер се тада налазила негде на путу. Не зна се ко је могао бити њен организатор, али није искључено да се радило о неком ко је желео да на себе скрене пажњу јавности; могао је то бити и неко коме је одговарало да се онемогући рад Мисије. Што се тиче аустријских и америчких држављана који су се сами пријавили уз остале резервисте, одговорност је искључиво њихова: они су могли обманути скупљаче, пошто је међу Црногорцима и Херцеговцима скоро немогуће открити разлике по поданству. „Мисија је потпуно једнодушна у изјави да они и њихови пријатељи нису желели да упуте у Црну Гору неког другог осим правих црногорских резервиста”, писао је Пупин, одбијајући и оптужбу да Мисија није смела објављивати програм свог путовања и време и место неког од састанка са својим земљацима (54, 369).
Бахметјев се поново обратио Лансингу, у свему подржавајући изјаве оптужених Црногораца. Да би све приказао што безазленије, он је написао да су Црногорци били „детињасто непажљиви и беспомоћни, па је свако могао да их ували у незгоду, за коју их (не треба сматрати) одговорним”. Што се тиче манифестације у Чикагу, у којој оптужени Црногорци нису учествовали, била је „глупа и незаконита” али је свакако не треба третирати као криминални чин. Одговорност за све оно што је оцењено као преступ не лежи на правим Црногорцима, већ на онима који су се лажно представљали као Црногорци. „Они треба да буду кажњени због обмане, а не они који су били обманути” (17, 13-15). За њега, Бахметјева, био је то довољан разлог да од Лансинга затражи, прво, одлагање судског поступка у Чикагу, и друго, заједнички сусрет са Лансингом и Грегоријем.
Саслушање се одлаже. Први предлог руског амбасадора био је одмах прихваћен и министар Грегори наложио је да се заказано саслушање одложи. Истовремено, Министарство правде одлучило је да не разматра аустријске оптужбе у вези са врбовањем Босанаца, Личана и других, јер, иако се та оптужба први пут јавља пред Министарством, она би судском процесу могла дати неку сасвим нову димензију. Помоћник министра Ворен објаснио је такав став чињеницом да је прикупљање резервиста и добровољаца завршено, да су они већ напустили територију Сједињених Држава и да, стога, не би било мудро изнова трагати за појединостима и отварати судски процес против Мисије (17, 16). Осим тога, Ворен је признао да се још увек не може мериторно расправљати о тврдњи да су црногорски резервисти изузети од примене важећих законских норми, као што је то у одбрану црногорске мисије навео Бахметјев. Разлог је био доста прозаичан: Министарство правде није располагало службеним примерком црногорског закона о војсци!
Амбасадор Бахметјев није се састао са Лансингом и Грегоријем, али му је зато у Министарству правде, 27. јула, уприличен сусрет са Грегоријем и Вореном. На предлог Бахметјева, Министарству правде требало је да у најкраћем року буде достављена копија Војног закона Црне Горе, из којег би се могли видети обим војне обавезе и статус резервиста; уколико се таква копија не би могла прибавити, ваљане информације требало би пружити актом службеног карактера, у виду одговора на следећа питања:
а. Да ли сваки црногорски поданик, кад напуни одређене године, служи војску?
б. Да ли се војска служи чак и кад земља није у рату?
в. Да ли су Црногорци скупљени у САД били мобилисани, положили заклетву или раније служили у црногорској војсци?
