Поред тога, требало је одговорити и на питања да ли су оптужени прикупљали Црногорце с америчким држављанством и Босанце из Аустроугарске и ко је од сарадника Мисије одговоран за нереде у Чикагу (17, 18).
Грегоријево писмо за Бахметјева уручено је наредног дана Харисону Осборну, адвокату оптужених, а овај је, долазећи у Министарство правде на договоре о појединостима, Ворену предао потписане изјаве тројице оптужених чланова Мисије. Суштина тих изјава могла се свести на следеће:
Сеферовић није путовао по Америци, пошто је био задужен да брине о породицама пријављених резервиста, те да за рачун Црвеног крста Црне Горе прикупља помоћ за сиромашне, болесне и бескућнике; проверавао је идентитет свих који су се пријављивали као резервисти, а његов сарадник у Питсбургу имао је наредбу да поступа исто тако; о нереду у Чикагу сазнао је тек кад је био оптужен за повреду Казненог закона; не зна како је план за делатност Мисије могао бити објављен у Хрватском Гласнику, јер се ради о „ривалској групи” и јер већина Хрвата није наклоњена према Србима; пошто у Сједињеним Државама живи много више Црногораца но што је Мисија могла расположивим средствима финансирати за повратак, није било потребе да се окупљају страни држављани (17, 18-19).
Матановић је предводио мисију за купљење црногорских резервиста и њихово враћање у Црну Гору; од савезничких дипломата, који су одобрили рад Мисије, добијена су уверавања да купљење резервиста није у супротности с америчким законима, а сви позиви објављивани су у складу са тим; „пошто су црногорски војни обвезници били чланови српских организација, будући да су народност, вера и језик исти у обе земље, привучени националним осећањима, без обзира на техничко питање држављанства, често смо се обраћали управо таквим организацијама са жељом да припреме састанке у време нашег пута и пронађу српске и црногорске насеобине”; док је Мисија боравила на другој страни, њени агенти чинили су нехотичне преступе: дали су неколико војних униформи, уписали су неколико натурализованих Американаца и неколико Срба из Аустроугарске који су лажно представили као Црногорци; ако су поједини резервисти пуцали из револвера, било је то из радости, а Мисија није могла да их у томе спречи (17, 19).
Ђурашковић је као циљ Мисије дефинисао прикупљање војних обвезника и финансијске и друге помоћи за Црну Гору; нису се могле проверавати изјаве оних резервиста који нису имали пасоше или војне књижице; средства којима је Мисија располагала била су довољна за слање око пет хиљада обвезника и због тода није било потребно врбовати људе са стране; приликом његовог хапшења, полиција је саслушала све пријављене резервисте и, пошто су се заклели да су црногорски поданици, били су пуштени да пређу у Канаду.
Поред ове три, Осборн је Ворену предао и Пупинову изјаву, којом објашњава да је лако направити грешку при идентификовању Срба из Босне и Херцеговине; свака појединачна грешка заиста се мора приписати ономе ко прихвати изјаву неког добровољца да је црногорски поданик, мада између Срба из Црне Горе и Срба из Босне и Херцеговине нема разлике, вели Пупин. Међутим, ваља знати да „Црна Гора не жели добровољце из Аустро-Угарске без обзира колико они били подржаваоци српске националне ствари; већина њих су неуки у ратним вештинама и били би више од штете него од користи Црној Гори” (17, 20).
Како су сви чланови Мисије изјавили да им је циљ био прикупљање црногорских резервиста, што је потврдио и Пупин, могло се учинити да ће њихова једногласност допринети одбацивању кључног дела оптужнице. Но, до одустајања од тужбе било је далеко: Мисија је морала прибавити тражену документацију, а није било без значаја ни питање како ће се у даљем поступку држати Стејт департмент и Министарство правде.
Тешкоће у саобраћају с Европом биле су разлог што Мисија није успевала да дође до текста црногорског закона о војној обавези, па је Ђурашковић, да би се нешто ипак дешавало, 3. августа својим адвокатима доставио текст црногорског Устава из 1905. године, којим је предвиђено да сваки црногорски поданик мора служити војску. Истога дана он је пред јавним бележником у Њујорку дао званичну изјаву о црногорском војном закону и о обавези Мисије да резервисте затечене у Сједињеним Државама прикупи и врати у домовину. Такође, као подсекретару у Министарству спољних послова и правнику, добро му је познато да војној обавези подлежу сви црногорски грађани старији од осамнаест а млађи од шездесет две године; на помоћне послове распоређивали су се они који не могу носити оружје.
Истога дана, Мисија је од својих адвоката затражила да у Министарству правде утаначе услове под којима би Мисија могла наставити рад бар још четири наредна месеца: у новинама објављиваће се позиви само црногорским резервистима, а пре преласка у Канаду сваки пријављени резервиста потписаће изјаву да је црногорски поданик и војни обвезник и да у међувремену није постао држављанин САД или неке друге земље; чим Мисија оконча рад, Матановић и Ђурашковић враћају се у Црну Гору; Сеферовић се одмах повлачи из Мисије, а да би преузео дужност црногорског конзула, оптужба против њега треба да се повуче.
Изјаве и писма у вези са радом Мисије пажљиво су изучаване у Министарству правде и министар Грегори донео је 4. августа неколико важних одлука: суђење је одложено до добијања црногорског војног закона, кауција за све оптужене смањена је, а оптужница против Сеферовића и даље је задржана. Преписка између чланова Мисије, адвоката, Бахметјева, Стејт департмента и Министарства правде наставила се током читавог августа, јер није било никаквог знака да ће Министарство правде одустати од оптужбе.
Суд на одмору, Мисија ради. Ово затишје Матановић је искористио да скокне до Канаде, у логор за прикупљање добровољаца. Због тешкоћа у транспорту, људи су се у овом сабирном центру задржавали дуже но што се очекивало, а то је за собом повукло недисциплину: пијанчење, картање, туче, па чак и убиства. Уз помоћ неколико канадских официра и двадесетак старешина изабраних међу добровољцима, Матановић је брзо успео да уведе какав-такав ред. Између осталог, забрањено је картање и пиће, а сви добровољци пристали су да се, под црногорском заставом, закуну на верност Краљу и на поштовање црногорског војног закона (23, 6з). Матановић у свом извештају о боравку у Канади, писаном у Њујорку 19. августа, вели да је кроз логор прошло око 3.000 људи. Он је послао и списак добровољаца који су већ отпутовали, али, нажалост, тај списак није сачуван (23, 6з). Поред тога, сви добровољци прикупљени у Сједињеним Државама нису ни ишли у Канаду, него је известан број, незнано колик, отпутовао директно у Европу. То би такође могло значити да сви који су пријављени нису ни дошли баш у Црну Гору; неки су се запутили право у Србију.
