Црногорска влада очекивала је да прва група добровољаца стигне у Солун још током јуна, па је замолила грчку и српску владу да подрже њихов превоз железницом до Косовске Митровице. О пријему у Солуну и даљем кретању од Митровице бринули би тамошњи црногорски делегати. Ипак, први транспорт од 1.212 добровољаца кренуо је из Канаде тек 6. августа (16, 15), стигао је у Солун после десетак дана (23, 6з). Тада је из Канаде отпутовала друга група „са 1.000 људи по прилици” (16, 15). Вујовић доводи у сумњу Слијепчевићев податак о другој групи, позивајући се на један извештај српског команданта за Нове области да је до 31. августа кроз Косовску Митровицу пропутовало за Црну Гору укупно 1.780 добровољаца који су дошли из Америке. Од тога, шеснаесторица су остала у Митровици, а четрдесет двојица су се вратила у Пећ да ступе у српске добровољце. По његовој рачуници, дакле, другим транспортом стигло је свега 568 добровољаца (23, 64). Ипак, обе Слијепчевићеве цифре треба прихватити као несумњиве. Он јасно каже да „први и други транспорт окрену на Солун па једни осташе у Србији, а други наставише за Црну Гору” (16, 15). Међу онима који „осташе у Србији” налазило се и сто Личана издвојених за жандарску станицу у Пећи, а сигурно је да је из обе групе још један неутврђен број остао у српској војсци. Није без значаја ни податак да од укупног броја пријављених добровољаца тек „7-800 били су Црногорци” (16, 15). Према томе, ако у Црну Гору није стигло око 2.100 добровољаца, колико их је кренуло из Канаде, не значи да је Слијепчевићева цифра нетачна. Ту цифру потврђује и Перо Шоћ записом да је „први контингенат од 2000 људи стигао преко Солуна, почетком августа 1915., на два канадска брода, под заштитом савезничке флоте. Овај контингенат био је упућен из Солуна преко Ђевђелије-Скопља на Митровицу за Црну Гору” (41, 149).
О пропутовању неколиких група српских добровољаца из Америке кроз Србију сачувана је једна инструкција ђенерала Дамјана Поповића, команданта Трупа Нове области команданту Битољске дивизијске области, датована 30. авдуста 1915. године. То је, у ствари, налог за преузимање свих до бровољаца који су из Сједињених Држава кренули у Црну Гору али су, из било код разлога, изразили жељу да остану у српској војсци; такви добровољци „могу бити примљени у нашу војску и то у добровољачку бригаду у Ужицу, у I добровољачки батаљон у Предејану, у Југословенску легију при Скопској подофицирској школи или у пукове на територији ове дивизијске области”. Непосредан повод овој инструкцији било је писмо министра иностраних послова од 15. авдуста у вези са доласком добровољаца из Америке у Солун, у коме се, између осталог, каже:
„У Америци је организовано скупљање добровољаца за Црну Гору и отуд већ пристижу у већим и мањим групама у Солун и одатле иду даље за Црну Гору. Међу тим људима већи је број Срба из Аустро-Угарске, који више желе да остану у Србију и да се уз нашу војску боре противу непријатеља. Тако је прекјуче стигао у Скопље један воз са 1200 добровољаца, од којих је само 300 било црногорских поданика, 24 наших, а остали су били из Лике, из Далмације, Босне, Херцеговине, Срема и Славоније. Они су скоро сви хтели да остану код нас, али их наше власти у Скопљу нису смеле примити, јер за то није било наређења” (12, док. 28, 39).
Овим писмом, заправо, потврђен је долазак прве групе црногорских добровољаца из Америке, али је у њему још значајнији податак да добровољци „отуд већ пристижу у мањим и већим групама у Солун и одатле иду даље за Црну Гору”. Недопустиво је, дакле, црногорске добровољце свести само на оне три групе о којима довори црногорска мисија и које и остали аутори некритички преузимају.
За то време, у Америци, Министарство правде није се изјашњавало о мерама које кани даље предузимати против Мисије. Бахметјева је то ћутање забрињавало, али је, срећом, крајем августа, посредовањем руског посланства на Цетињу, стигао препис Закона о организацији црногорске војске. Његове одредбе да је сваки мушкарац био обавезан да служи војску у раздобљу од 45 година живота и да су војни обвезници и они који се налазе у иностранству, потврдиле су све оно што су о тој ствари више пута писали и причали Бахметјев, чланови Мисије и Пупин. О новим појединостима одмах је извештен државни секретар Лансинг, а пошто је са тим упознато и Министарство правде, Ворен је за 9. септембар заказао сусрет с адвокатима Мисије (17, 24-25).
Бахметјев ипак није мировао. Новим писмом Лансингу, позивајући се на изјаве шесторице чикашких грађана о стварној природи тамошњих збивања која су Мисију увукла у невољу, он је настојао да првобитну Матановићеву изјаву доведе у склад са свим оним што се касније могло утврдити као чињеница. Наиме, поменути грађани, сви српског порекла, као сведоци збивања од 25. јула, изјавили су да „резервисти нису имали никакве заставе и униформе; носили су цивилна одела, а само један од њих је био обучен у соколску униформу. Међу резервистима није било официра, а у свакој групи се налазио по један резервиста, који је говорио енглески језик и служио као водич. До сукоба је дошло кад су агенти Истражног бироа ушли у воз. Резервисти су сматрали да се ради о немачким шпијунима. Том приликом је ухапшено 23 резервиста, сви црногорски поданици. Само један међу њима је узео прве документе о натурализацији. Сви су се враћали у земљу по својој вољи” (17, 26).
Ово писмо прослеђено је Министарству правде 11. септембра. Пошто се у међувремену састао с адвокатима и пошто је сву расположиву документацију изучио, Ворен је могао донети одлуку: оптужба против Сеферовића повлачи се, док се поступак против осталих одлаже, а водиће се на једном месту, у Чикагу. Таквом „соломонском” одлуком делимично је удовољено захтевима руског амбасадора, а Сеферовићу је омогућено да преузме дужност конзула и да са тог места настави с прикупљањем помоћи Црној Гори. Можда из обзира према Бахметјеву и његовим напорима, Министарство правде није желело да забрањује рад Мисији и да тако случај приведе крају. Оно је пре било за варијанту која ће Мисију, никад сигурну пред аргументима федералног тужиоца, принудити да се сама повуче и обустави слање резервиста у Црну Гору (17, 27).
