Мисија је опозвана. До расплета је дошло с друге стране. Енглеска влада је, наиме, у међувремену донела одлуку да прекине услужни транспорт црногорских резервиста из Канаде, после чега је црногорска мисија у потпуности изгубила сав свој смисао. Тек што је 15. септембра адвокат Мисије послао о томе обавештење Министарству правде, стигла је и одлука црногорске владе, донета четири дана касније, да опозове своју мисију. Тада је, према Сеферовићевом извештају од 9. септембра, још око 500 црногорских добровољаца чекало у Канади да се укрца на брод и превезе их у Црну Гору. Граница између Канаде и Сједињених Држава била је затворена и са купљењем добровољаца више није требало рачунати. Али, требало је сачувати оно што је већ било прикупљено, јер постоји опасност од нереда (23, 64).
Крајем септембра ствар је поново искомпликована новом нотом аустроугарске амбасаде Стејт департменту. У прилогу дате су две оверене изјаве из којих је проистицало да су се на Матановићев позив одазивали Срби из Аустроугарске и да су после тога прелазили у Канаду. Прикључен је чак и један списак од седамдесетак Срба из Гацког и околине. У ноти је поменут и извесни Мићо Јокановић, наводно аустроугарски подофицир, који је по Пупиновом налогу прикупљао добровољце и неколико њих повео у Србију. Неки Конављанин, опет, пријавио је да се 24. јула група од око 240 Црногораца и аустроугарских и америчких Срба окупила на железничкој станици у Бјуту с намером да пређу у Канаду, а између 24. јуна и 7. јула отуд је железницом отпутовало око 400 добровољаца. На срећу, Лансинг није одмах проследио ову ноту Министарству правде, већ је сачекао до средине октобра, док није постало очигледно да Мисија више не ради и да се спрема за повратак (17, 28).
Ворену је било јасно да од евентуалне нове истраге нема ништа, јер су сви добровољци давно напустили територију Сједињених Држава. Из практичних разлога, он је у писму адвокатима Мисије наговестио нову оптужбу, што је Матановића понукало да се 26. октобра оправда новом изјавом о свом раду. Занемаре ли се појединости познате од раније, суштину његовог правдања чине наводи да после хапшења чланова Мисије ниједан резервиста није напустио САД без потписа о свом поданичком статусу и да ниједан после 15. септембра 1915. године није отпловио према Црној Гори. На тај начин, рад Мисије је окончан а свако организовано прикупљање резервиста престало је. Ђурашковић је недељу дана раније оперисан од слепог црева и чим се опорави вратиће се у Црну Гору. Он, Матановић, такође ће отпутовати у Европу, но кад ће то бити, зависиће од саобраћајних веза са Солуном.
За Ворена био је то знак да нову истрагу не треба ни отварати, а Лансингу је само преостало да такав став проследи аустроугарској амбасади. Коначно, 4. новембра 1915. године, Министарство правде дало је налог федералном тужиоцу у Чикагу да повуче оптужницу и врати кауцију свима који су били обухваћени оптужницом. Ово последње реализовано је тек у последњој декади децембра, чиме је делатност црногорске мисије у Сједињеним Државама окончана (17, 29-31). Матановић и Ђурашковић тада су већ били у Европи, пошто су из Њујорка кренули 10. новембра (23, 64).
Седам-осам година касније, Ђурашковић је о свом „мисионарском” раду записао једну узгредну, како сам каже, рефлексију:
„Јадни мој Црногорче! Сјетих се тебе како бјеше поранио оног јулског јутра у Ван Хаутену у Америци… да ме сачекаш на станици и у повјерењу речеш: »Турског рата о својој торбици вратио сам се кући, гледајући да не стигнем посљедњи пред Скадром. Посље рата, истрошен и грдан и са женом о врату, вратих се овамо у намјери да се не вратим заускоро оној мојој колиби на Љуботињ. Али ево ђе би суђено, да за ову златну ‘мајну’ (рудник – ИП) што видиш овђе, не би ме данас зауставио у Америци. Но знаш која је, на мој зли пут нијесам ти сам. Имам жену овђе, те образа немам да је оставим саму међу овај туђи свијет. С тога те молим и Богом кумим, да нађеш какав начин, да је пошљеш за мном. Нећеш ли, Бог нека ти је јемац, бацићу је под ‘трен’ (воз – ИП) нека је удави, а ја одох тога јутра с дружином пут Ванкувера«. Тебе се сјетих међу хиљадама таквих твојих другова… које на мом путовању по оним страним земљама, видио сам гдје уз пјесму пођосте у помоћ неослобођеној браћи, на чије ропске узвике, ни упркос свој бескрајној пучини океана, не хтједосте се оглушити” (113, 40-41).
Пут у трагедију. Она група црногорских добровољаца која је у сабирном центру у Канади чекала скоро целих сто дана, кренула је према Европи тек првих дана децембра 1915. године. Никада са сигурношћу није утврђено колико се добровољаца налазило у тој групи, тако да је један од аутора могао записати да је „на великој океанској лађи, која је била пуна санитетског и другог разног материјала… самих добровољаца било око пет стотина, међу којима је била једна мисија Црвеног крста од неколико чланова, двије женске и три-четири мушких”. На челу ове мисије био је др Ђуро Гуча, по рођењу Словак из Војводине. Као лекар-добровољац он је са својом женом већ боравио у Србији и радио у Црвеном крсту. Пошто му је жена умрла у епидемији тифуса, вратио се у Америку и тамо наставио да прикупља помоћ за Црну Гору. Доктор Гуча био је и командант добровољачког контингента, док је за батаљонског барјактара изабран млади Рус Никола, из Тобољска у Сибиру, „једини међу добровољцима од овог великог сјеверног братског племена” (63, 26).
У италијанској луци Бриндизи, добровољци су прекрцани на истоимену лађу која је на Бадњи дан 1916. године, у медовској луци, на тридесетак километара до Улциња, наишла на подводну мину и била потопљена. „Када су се у пристаништу скупили сви бродоломници, и неки који су сами били испливали на обалу Дрима, било их је свега сто шездесет четири спасених…
Глас о медовској трагедији поразно је дјеловао на народ и војску у Црној Гори… Бадњи дан је био увијен у црнину… Он је био елегична увертира у црни Божић, најжалоснији у црногорској историји. Он бјеше сигнал трагедије, која се тако брзо и изненадно развила” (63, 30-31).
