Васко Костић тврди да улаз у медовску луку није био миниран, а ниједна подморница није се „хвалила” да је она потопила »Бриндизи«. Према истом извору, спасен је само 101 бродоломник, док је преко 400 добровољаца изгубило живот. „Све су то били Црногорци, изузев око 60 Бокеља и око 40 Херцеговаца. Ни тачан број укупно погинулих, ни тачни њихови спискови никад нису утврђени, јер су спискови путника страдали заједно са бродом” (64, 245). Димитрије Вујовић прихвата Вукмановићеву цифру погинулих – 328 добровољаца (63, 33) и спасених – 164 добровољца (63, 30). По томе, било је на броду укупно 492 добровољца, иако Вукмановић каже да их је било дванаест мање. Перо Шоћ пише да је овај несрећни контингент црногорских добровољаца био послат „по упутству савезничке поморске команде, за Св. Јована Медуанског, где је транспорт био потопљен од стране аустриског сумарена. Од 600 људи овог контингента потопљено је око 400” (41, 149). Ђорђе Крстоношић, добровољац из Америке, родом из Парабућа (Раткова), код Сомбора, вели да су у „хладним таласима Јадранског мора тога дана смрт нашла 393 добровољца, а спасен је само 101”. Може бити да је Крстоношић у Медову стигао истог дана кад се несрећа догодила, а можда и који дан касније. Јер, он пише да „кад смо се приближили самом пристаништу… видели смо… онамо даље на мору око један км. од обале… две катарке високе око 3-4 метра изнад површине мора из потопљене лађе у којој су била 494 добровољца из Америке”. Имена потопљених и спасених добровољаца он је прикупио посредно, преко сведочења преживелих, а објавио их је свестан чињенице „да има грешака у именима или нема свих који су доживели ту тешку судбину” (65).
После вишегодишњих истраживања, састављач ове књиге сачинио је Поменик бродоломника са Бриндизија, под Медово, у коме се налазе имена укупно 542 добровољца чија је судбина везана за потопљени брод:
-386 погинулих;
-145 спасених;
-11 задржано „успут на лечењу”.
Списку погинулих додато је девет неименованих милосрдних сестара из састава тринаесточлане америчко-чешке медиципске мисије Америчког Црвепог крста.
Подразумева се да нема имена тридесет седморице добровољаца из „американског списка”, избрисаних због тода што је Саво Вукмановић „објаснио” да се радило о особама које су „одустале од доласка или су на путу пестале”. Сматрајући такав чин срамотним, он је само записао да „њихова имена нећемо да саопштајемо”. Истини за вољу, Вукмановић је превидео да су се међу њима могла налазити и лица која до Јадранскод мора нису стигла жива и која су, стога, „оправдапо” нестала током путовања. О томе сведочи и Мирко Пралица, добровољац из Америке, податком да је током његовог путовања ка Солунском фронту „шеснаесторица од разних болести преминуло и бачено у море”; њих, наравно, нема у касније прављепим списковима српских добровољаца (140, 7-136).
Касније, пошто је Поменик медовских страдалника био одштампан, откривено је име још једнод спасенод добровољца.
