Љуба Михајловић, српски посланик у Вашингтону, није био особито одушевљен добровољачком акцијом коју је водио Прибићевић, и он је 16. марта о томе известио Николу Пашића. Најпре, американска влада нерадо гледа на одвођење имиграната, а „наш свет (Срби – ИП) у Америци још није васпитан да разуме величину данашње борбе, да верује у победу савезника и наше ствари и да буде готов жртвовати се за ту победу”. Михајловићу је сасвим јасно да „са Хрватима стоји још горе, а са Словенцима никако”. Покушај са стварањем Српске народне одбране колико је добар, толико је и под знаком питања због многих још увек нерашчишћених рачуна и међу разним друштвима и међу појединцима. У таквим условима, Прибићевићев оптимизам неоснован је, нарочито његово уверење да ће „за два месеца организовати посао и онда се повући”. Са прикупљањем добровољаца моћи ће се кренути, мисли Михајловић, тек ако би Сједињене Државе ушле у рат на страни Савезника (12, док. 105, 178-180).
Купљење добровољаца међу исељеништвом помно је праћено и у српском Министарству војном. Три дана пре извештаја из Вашингтона, Пашићу је дат реферат ђенерала Божидара Терзића „о стању извора и резерава за попуну наше војске… у условима ситуације створене потпуном евакуацијом наше земље крајем 1915. године” (12, док. 85, 111-117). Изузму ли се грађани Србије који су у међувремену оспособљени за војну службу (чак и они који су у рат ушли као прекобројни, дакле добровољци), најзначајнији извори за попуну били су „регрутовање добровољаца међу Југословенима нашим аустријским заробљеницима и онима код савезни(чк)их држава, а нарочито у Русији и Италији… и међу Југословенима у Америци, Аустралији и Новом Зеланду, исељеницима из Аустро-Угарске и других југословенских земаља”. Једним поверљивим наређењем од 17. марта 1916. године, сви заробљеници, и они који су већ били добровољци у српској војсци и они који то нису били, подељени су у три групе. У прву групу сврстани су борци, у другу неборци, с тим што су и једни и други распоређени у оперативне јединице. У трећу групу сврстани су сви преостали заробљеници, и они су искоришћени за радове у позадини. Терзић не каже колико је укупно таквих особа било. Од заробљеника који су били привремено предати Француској, због тога што се Србија о њима није могла старати, пријавило се у добровољце свега 536 особа. Од преосталих предатих заробљеника тражено је да се 10.000 људи врати и упути на позадинске радове, али, осим начелне сагласности, других ефеката није било; Французи су се правдали недостатком флоте за транспорт до Солуна, а ни српској страни није се журило, пошто је у међувремену, у борбама на Солунском фронту, „стекла” нових 8.000 заробљеника.
Добровољци с италијанског фронта. На италијанском фронту, по неким информацијама, налазило се око 25.000 заробљених аустријских Јужних Словена. Српски војни извори процењивали су да би од тога броја могло доћи барем 15.000 добровољаца, али би Министарство војно било задовољно и са једном трећином те цифре. Знало се да су многи заробљеници и више пута писали молбе да буду послати у српску војску, али су Италијани упорно одбијали да било шта учине, понајмање да их упуте у Солун. Свој став они су увек правдали страхом од могућих аустријских репресалија према заробљеним Италијанима, али је разлог, рекли смо то већ раније, био много практичнији: за случај да се јадранско питање буде морало решавати у српско-талијанском војном сукобу, српски добровољци из италијанског заробљеништа битно би побољшали српски војни потенцијал.
Управо због тога, највише тешкоћа српској страни стварала је Италија. Без обзира на једну своју поодавну одлуку (још с почетка октобра 1916. године) да ће Србији препустити део својих заробљеника са фронта према Аустрији, у замену за Италијане заробљене у Русији, са тим се упорно отезало. Неуспешне су биле и бројне интервенције француских и руских дипломатских и војних представника, чак и преко маршала Жофра, до децембра 1916. године команданта свих француских армија. Италијански команданти увек су се позивали на политички смисао донесене одлуке. Када је на саветовању савезничких војних представника у Шантијију код Париза, средином новембра 1916. године, постављено питање да ли бројно стање српске војске треба одржавати врбовањем заробљених Срба, одговор је гласио, у виду заједничке изјаве:
„Бројно стање српске војске одржаваће се врбовањем заробљеника српске националности који се налазе у заробљеништву у Италији и Русији, и то на начин и уз мере предострожности које те силе буду одредиле” (35, 91). Остављено је, дакле, италијанској влади да сама одлучује хоће ли поштовати своје већ донесене одлуке! Српској влади, која није имала свог делегата на скупу у Шантијију, преостало је да се ослони на добру вољу италијанске владе, или да до „својих” потенцијалних добровољаца ипак дође посредовањем оних који су јој наклоњени. У расправу су увучени амбасадори и војни команданти Француске и Русије, а крајем децембра и руски цар. Руска влада, која је дотле ослободила 4.200 заробљених Италијана, запретила је да ће обуставити даље ослобађање ако Италија не препусти Србији одговарајући број заробљених Југословена. У цео случај умешала се и британска влада, изјавом да ће се о свему томе расправљати на међусавезничком војном савету.
И заиста, на конференцији одржаној у Риму током прве декаде јануара 1917. године, поново је покренуто питање јужнословенских заробљеника. Све је опет било без резултата, с тим што је Италија одбила и неке друге савезничке захтеве. У заједничком саопштењу назначено је да Италијани обећавају добровољце Србима, али све је то било неодређено. Могло се учинити да је Италија прихватила српски предлог да њен војни изасланик у Риму и група српских официра посете заробљеничке логоре и тамо врбују добровољце, али је с италијанске стране то после неколико дана демантовано. Месец дана касније, у Петрограду је ово питање поново стављено на дневни ред. По руском схватању, није се радило само о одржању солунске армије у пуном саставу и о бројном јачању српске војске, већ је све то имало и моралну компоненту. Као што је Русија дозволила српским официрима да обилазе руске заробљеничке логоре и врбују тамошње заробљенике, неопходно је да исто тако поступе и Италијани. И овога пута италијански генерал сложио се да је војни аспект проблема баш такав, али да је све ипак у рукама италијанске владе. Читава расправа завршила се на руском предлогу да војни представници Русије и Италије „пораде код својих влада да се српским официрима омогући прикупљање добровољаца из редова заробљеника”. Било је илузорно очекивати да ће се ишта из тога закључка изродити; чак су и Французи, који су дотле најупорније заступали српске интересе, почели да се повлаче, с образложењем да им такво залагање за једну безизгледну српску ствар смета да с Италијанима решавају неке друге своје проблеме (35, 90-96).
Са купљењем добровољаца по Америци српска влада дуго није рачунала, али су је на тај чин навели, колико недостатак кадровске базе за попуну из сопственог становништва, толико и уверење Југословенског одбора да је „југословенско” исељеништво скоро непресушан извор нових ратника. Дужност да се бави овим послом препуштена је ђенералу Михаилу Рашићу, српском војном изасланику у Паризу. Српска влада већ располаже читавим низом најразличитијих, чак и међусобно контрадикторних информација о току ових активности, али, за пет месеци Прибићевићевог рада пристигло је свега 77 добровољаца. И министар војни рачуна да ће се у целом послу нешто суштински изменити тек ако Сједињене Државе зарате против Централних сила.
