Нешто више од половине укупног састава српске војске у завршним операцијама на Солунском фронту, у његовом пробоју и постсолунској офанзиви чинили су добровољци:
1. око 30.200 српских добровољаца из прекоморских земаља;
2. најмање 25.700 добровољаца приспелих из Русије:
а. барем 1.000 преживелих добровољаца од оних који су у Србију стигли Дунавом с јесени 1915. године(16, 11);
б. 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917. године(50, 139);
в. најмање 23.600 добровољаца приспелих из Русије од краја 1917. до 1. маја 1918. године (50, 186. и 195). У овој другој великој групи налазило се 2.663 припадника Друге дивизије (приспеле у Солун 7. децембра 1917. године) и око 21.000 припадника Прве дивизије која је пристигла у Солун у три ешалона: око 17.000 крајем јануара и 3.934 из Друге бригаде приспеле у две групе: 29. марта и 1. маја 1918. године(130, 248. и 284). Према устаљеној “југословенској” методологији, створеној да би се изишло у сусрет словеначким и, нарочито, хрватским интересима у новоствореној заједничкој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, из Русије је на Солунски фронт приспело свега око 12.000 добровољаца. И даље, да би се трагови што више замрсили, Војна енциклопедија не саопштава колико је добровољаца ушло у састав Југословенске дивизије;
3. бар 1.300 добровољаца-Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. године, уочи реорганизације српске војске (77, књига XВ-1916. година, 64);
4. преко 300 добровољаца из црногорске војске (95, број 412, 31. август 1917) и око 800 Бокеља (93, 93);
5. око 2.500 добровољаца из масе од око 10.000 аустроугарских заробљеника у Србији прве ратне године (који су се добровољно укључили у српску војску, жандармерију, граничне јединице или неке цивилне службе);
6. око 6.000 преживелих бораца из најмање шест прекобројних пукова почетног формацијског састава од око 25.000 војника(77, књига XВ, 7. и 17);
7. око 1.800 Арбанаса из Есад-пашиног одреда (70, 94); и
8. преживелих можда око 14.000 добровољаца од укупно око 50.000 пребега из суседних српских крајева на самом почетку рата(74, док. 215, 298).
То значи да је од укупно око 140.000 војника у саставу српске војске (5, књига 8, 787), а можда и свих 150.000 – према неким другим изворима, у пробоју Солунског фронта и у завршним војним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских српских крајева учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом; тек примера ради, овде дописујемо да је само “из Кореничког и Удбинског среза било у Првом светском рату око 3.000 солунских добровољаца”(164, 272).
Саме по себи, ове цифре биле су српским војним командантима и српским политичарима озбиљан и довољан разлог да се о добровољцима у српској војсци не оставља премного трагова. И током Великог рата, и после њега.
Због тога, на све податке о бројном стању српске војске, нарочито на оне који се сматрају званичним, треба гледати с великом резервом, јер и Владо Стругар у (165) вели да је “српска војска 14. септембра 1918, пред пробој Солунског фронта, имала по списку: 8.893 официра и војна чиновника и 149.504 војника; од овога људства је 30.691 војник и старешина у расходу”. На исти начин, с резервом, треба третирати и Стругарове податке, јер он у истом тексту тврди да “српска војска има седам дивизија, које су 14. септембра 1918. бројале војника и официра, по списку:
Коњичка – 4.140
Моравска – 14.747
Дунавска – 19.111
Дринска – 17.855
Тимочка – 15.564
Шумадијска – 16.195
Југословенска – 22.277
Свеукупно, тога дана дивизије су имале на лицу места – 86.376 војника и старешина, а остатак – у расходу”. Или, да буде јасније, од укупно 109.889 војника и старешина, 23.513 било је у расходу.
Мало компликованију рачуницу нуди Велимир Иветић у (166), који помиње укупно бројно стање седам српских дивизија и укупно бројно стање родовских јединица. У прву категорију он је сврстао 109.889 људи по списку (16.601 добровољац међу њима), односно 86.376 људи на лицу (13.786 добровољаца). У другу групу сместио је 115.443 човека по списку (16.404 добровољца међу њима), односно 88.456 људи на лицу (13.476 добровољаца).
Не упуштајући се у било какву расправу о појмовним разликама између укупног бројног стања седам српских дивизија и укупног бројног стања родовских јединица, али и уз претпоставку да нам Иветић не предлаже да укупно бројно стање српске војске уочи пробоја Солунског фронта утврђујемо сабирањем понуђених цифара, мора се рећи да је његова цифарска представа о добровољцима у саставу српске војске, најблаже речено, потцењивачка, непристојна и, чак, увредљива за српски добровољачки покрет.
Окончане војне операције на светском ратишту. Без обзира на Дедијерову тврдњу да је на српској страни током Првог светског рата учествовало око сто хиљада добровољаца, али и на податак данашњег Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца да је уочи Другог светског рата то Удружење имало нешто преко 42.000 чланова, неспорним се може сматрати да су на Солунском фронту и у завршним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских српских крајева добровољци представљали већину у српској војсци: од укупно око 140.000 војника у саставу српске војске, а можда и свих 150.000, добровољаца је било 79.000, од тога око 73.000 изван Краљевине Србије (преосталих 6.000 били су прекобројни, којима је, нешто раније, административним поступком избрисан добровољачки статус), углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом; међу њима налазило се преко тридесет хиљада из прекоморских земаља и око 24.760 из Српског добровољачког корпуса у Одеси, који су на Солунски фронт стигли од краја лета 1917. до 1. маја 1918. године.
Објективно говорећи, без обзира на напоре званичних органа новоствореног Краљевства (и доцнијих “југословенских” тумача тога времена) да се број и ратни допринос српских добровољаца с подручја бивше Аустроугарске умањи, и без обзира на сентиментална надања српског становништва из крајева северно од Саве и Дунава да ће слобода стићи са југа, на масовном учешћу српских добровољаца у српској војсци засновала се наредба српске Врховне команде да током новембра 1918. године пребаци своје трупе преко Дунава, Саве и Дрине. И са становишта Савезничке војске на Солунском фронту, односно њеног врховног команданта генерала Франше д’Епереа, доцнијег почасног српског војводе, као и са становишта српске владе, прелазак српске војске на територију бивше Аустроугарске третирао се као ослободилачки поход. Српска војска, у чијем је саставу било приближно половина добровољаца пореклом с тек ослобођених територија, прешла је Дунав, Саву, Драву и Дрину с пуним моралним правом; српски добровољци појављивали су се тамо као ослободиоци. На њихово учешће у српском ослободилачком рату и на њихово бројно присуство у српским ослободилачким трупама у Банату, Срему, Бачкој и Барањи, ослонили су се српски политички делатници кад су током новембра 1918. године припремили и, на Збору Сремаца у Руми и на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање у Новом Саду, донели одлуке о непосредном присаједињењу ових крајева Краљевини Србији.
