С истим таквим жаром и на истој тој основи, Српска Велика народна скупштина у Црној Гори, “као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног Српског Народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вјековима борили”, одлучила је “да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца” (110, 23).
Кад је 1. децембра 1918. године одговорио на Адресу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, српски регент Александар ставио је круну “на оно што су најбољи синови наше крви… с обе стране Дунава, Саве и Драве” почели припремати још у време кнеза Александра Карађорђевића а деде регентовог. Мада то није изричито поменуто, подразумевало се да закључак о уједињењу није прихваћен само у име већ уједињених краљевина Црне Горе и предратне Србије, него и у име Срема, Баната, Бачке и Барање, српских области које су Краљевини Србији прикључене неколико дана раније… и које су од тог тренутка сматране саставним делом њене јединствене територије… Ако је друкчије било, нису криви само Савезници; и савезништво са њима било је савезнички интерес, исто као што Срби нису схватили да су у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца ушли вођени разлозима сопствене штете.
Са стварањем прве владе у новом Краљевству као да се није журило. Најпре, састав новог кабинета зависио је од спремности политичких групација на попуштање и сарадњу, а затим, што је било још важније, регент Александар, опседнут југословенском идејом, био је вољнији да абдицира но да на челу владе види српски оријентисаног Николу Пашића. У очекивању каквог-таквог решења, административне послове обављали су органи који су на појединим подручјима функционисали у тренутку кад је уједињење прокламовано (93, 287-289). Коначно, 20. децембра 1918. године прву владу Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца саставио је Стојан Протић, Пашићев близак сарадник, а министар спољних послова постао је др Анте Трумбић. Пашић је два дана касније потиснут са домаће политичке сцене и постављен за “првог делегата на конференцији мира” у Паризу.
У тренуцима док су потписивани мировни уговори склопљени на париској Мировној конференцији, Аустроугарска је престала да постоји. Петнаестак година касније, немачки историчар Герхард Хилер изложио је тврдњу да је Аустроугарска монархија пропала због тога што се није могла одупрети идејама Светосавља и Душановог Царства. Нико од званичних немачких историографа није тада оповргао Хилерову тезу о српским “заслугама” за пропаст Аустроугарске, нити је противречио његовом оштроумном запажању да се српски национализам у земљама под аустријском и угарском окупацијом није исцрпљивао у простом иредентизму, већ да се наслањао на духовне основе Свесрпства, оличеног у најплеменитијим дотигнућима српске државности и српске духовности немањићке епохе. На тим је основама добровољачки покрет међу Србима из прекодринских, прекодунавских и прекосавских крајева и изникао, на тим је основама и прерастао у њихову свету мисију за ослобођење све Српске Земље.
Гледано из историјске перспективе, може бити да је српски регент Александар с узвишеним намерама кренуо у стварање српског југословенског царства на Балкану, и можда је Никола Пашић био у праву што је у истом времену и у истим околностима размишљао о српској држави на свем српском етничком простору. Предлог војводе Мишића да се Срби одрекну илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенцима, дат 1919. године регенту Александру, био је, по прилици, последњи покушај да се дефинисањем српских националних граница оствари идеал о српском националном уједињењу, а може бити да будући југословенски краљ није ни знао да је Ђузепе Мацини у јеку борбе за уједињење Италије непрестано понављао како су националне државе тек етапа на путу ка уједињењу Европе; највероватније, Регент није знао да је и Виктор Иго исту такву идеју проповедао у Француској. Могуће је да је ова идеја била блиска и Александру, али он је био војни победник; ни њега није могла мимоићи логика да су се сва велика царства рађала на великим војничким победама. Можда је и његовом царству, као и свим царствима настајалим на бојном пољу, било суђено да падне пред временом, али не може бити сумње у чињеницу да су највеће српске трагедије током двадесетог века проистекле из српске небриге за сопствене националне границе и, истовремено, из превелике бриге за национални опстанак оних који су то замишљено царство сматрали привременим прибежиштем. Словенци и Хрвати искористили су големе српске жртве да остваре сопствену државност. И једни и други рачунали су са том државношћу само утолико што су је у одређеном тренутку могли понудити некој модернизованој Аустроугарској, коју није требало измишљати, јер је већ била. Хрвати и Словенци никада нису ни били против Аустроугарске; они су се на једном историјском раскршћу определили за Југославију, јер се друкчије није могло.
