И поред таквих тешкоћа, Семиз је 13/26. октобра могао известити српску Врховну команду да је „дотада послао у Србију неколико хиљада добровољаца (курзив ИП) и да их у Московском војном округу има још око 10.000 који такође желе да се што пре пребаце у Србију” (50, 1з).
Недељу дана раније, 6/19. октобра, у Одесу је дошао цар Николај II да обиђе руске трупе, а Цемовић је искористио тај догађај да, заједно с Павлом Маринковићем, српским послаником у Букурешту, затражи аудијенцију код Цара. У току пријема, Цемовић је „обратио пажњу на жељу Срба заробљеника да се боре против наших заједничких непријатеља и изразио… своју мисао да би смо од њих могли образовати добровољачки одред… Хтели бисмо Господару да створимо добровољачки одред, али немамо ни копејке”. Цар није околишио: „Скупљајте их ви, а ја ћу вам све дати”. И наредио је да се за образовање и одржавање будућег добровољач ког одреда изда сума од 80.000.000 рубаља (74, док. 13, 8-9. и док. 45, 41-44).
Конзулат у Одеси схватио је царску поруку на прави начин: окупљени добровољци укључени су у јединицу названу Српски добровољачки одред, а дотадашња радничка чета преформирана је у његову Прву чету (50, 14). Већ 11/24. новембра команда Одреда, чији су заменици команданта били тадашњи (др Милан Шајновић) и будући (Марко Цемовић) српски конзул у Одеси, именовали су командантовог ађутанта, четворицу четних водника, два наредника, пет поднаредника, шеснаест каплара, осам десетара и два медицинара. Без обзира на то што је Одред званично признат тек почетком јануара 1916. године, команда се упустила, између осталог, и у самостално школовање будућих својих војних старешина (74, док. 11 и 12, 6-7).
Признање Добровољачког одреда. Средином јануара 1916. године, конзул Цемовић и војни изасланик Бранислав Лонткијевић посетили су начелника руске Врховне команде (Ставке) генерала Алексејева и предали му ноту српског посланика на руском двору Мирослава Спалајковића, којом је тражено:
„1. Да сви трошкови о формирању, снабдевању и одржавању одреда до момента његовога сједињења с нашом армијом падну на терет војних руских издатака:
Да се сви заробљеници-Југословени који желе ступити у одред, упуте у Одесу, а сви без разлике заробљеници Срби, Хрвати и Словенци групишу у једној од централних руских губернија;
Да се привремено командовање одредом повери г. мајору Живојину Пејовићу (који је ту дужност већ обављао, од 30. новембра/13. децембра 1915 – ИП) под вишим надзором нашег војног изасланика г. пуковника Лонткијевића;
Да се месне власти ослањају на Марка Цемовића у свима питањима политичког карактера, и
Да се одред стави под вишу власт главног начелника Одеског војног округа генерал губернатора генерала Ебјелова” (74, док. 45, 42).
Од тога тренутка, макар колико се српској страни чинило да руска војна администрација делује споро, све се дешавало без оклевања. Најпре, већ 11/24. јануара, истог дана кад је формирана Друга чета Српског добровољачког одреда (чије је финансирање од тога дана преузела српска влада), генерал Алексејев брзојавно је известио генерала Ебјелова о одлуци руске Врховне команде:
„У циљу пружања могуће помоћи српској војсци одлучепо је да се од ратних заробљеника Срба, Хрвата и Словенаца који су дали пристанак, формира одред који ће се касније упутити као појачање српској армији. Означених ратних заробљеника, чији се број наравно за сада не може установити, по мишљењу српског војног аташеа треба да буде 10-12 хиљада. Предвиђепо је копцентрисање у Одеском округу у пунктовима по избору Ваше преузвишености. О изабраним пунктовима молимо известите Генералштаб. Вама се поверава општи надзор пад формирањем, размештајем, исхраном наведеног одреда. Само формирање одреда, избор људи, поверава се официрима српске војске подређеним мајору Пејовићу, који се у свим питањима формирања ставља у непосредну надлежност Вашег превасходства. Периодично Вам на располагање биће стављен српски војни аташе пуковник Лопткијевић коме се поверава контрола над радом мајора Пејовића. Ускоро у Одесу стижу четири српска официра… и с њима прва партија заробљених Срба, око триста људи” (74, док. 14, 10).
Да би све добило несумњиву адмипистративну форму, руски министар војни Бељајев написао је 17/30. јапуара војном командапту Одеског војног округа једно врло информативно и инструктивно писмо; уз незпатна скраћивања, оно гласи:
„Данас целокуппа територија српске државе налази се у рукама непријатеља услед чега онај део српске војске, који је успео да се повуче, убудуће биће лишен могућности да из Србије добија било каква појачања у људству и једина могућпост за обезбеђење српске војске било каквом људском резервом јесу ратни заробљеници Срби, Хрвати и Словепци који се палазе у Русији. Због тога је српска мисија у Петрограду покренула захтев за формирање посебпог српског одреда од контингента ратпих заробљеника горепомепутих националности, копцептрисавши ове заробљенике на југу Русије, пожељно у Одеси, где би се они правовремепо припремали у тактичком погледу према прописима српске војске… Српска мисија тражи да се помепути ратни заробљеници, који треба да се укључе у састав одреда, оставе на пуном издржавању руске владе као што је то и данас у смислу њихове исхране, одевања, смештаја и осталог; такође поменута мисија тражи да се овај одред исто на терет руске владе снабде и војном опремом и материјалом. Предвиђено формирање поменутог посебног српског одреда за помоћ Србији у границама Одеског војног округа оцепио је штаб Врховног команданта пожељним. При томе одлучепо је да се… целокупна брига за његово збрињавање неопходним смештајем и храном, униформама и војном опремом повери Вашој преузвишености. Обавештавајући Вас о изложеном, молим… решење овог питања и обавештење по могућности у најскорије време које пунктове Округа и у надлежпост којих лица треба послати ратне заробљенике који су изразили жељу да ступе у српски одред и колико нижих чипова у сваки пункт. Уз то обавештавам да таквих за отпремање у Одески округ у најскорије време спремних заробљеника има већ око пет хиљада људи. Претпоставља се да ће укупан број свих Срба, Хрвата, Словенаца који могу да уђу у састав одреда изпоси око 10-12 хиљада. Све горе поменуте заробљенике после доласка на од Вас одабране пунктове треба сматрати ослобођеним из ропства и примљеним у својству нижих чинова у састав одреда који треба да послужи као појачање нама савезничкој српској војсци. Сходно томе и све спабдевање они треба да добијају као нижи чинови наше оперативпе војске а не према бројевима одређеним за ратне заробљенике, при чему заробљенике који ступају у састав помепутог српског одреда треба обући у упиформу која је предвиђепа за јединице наше војске… Молим Вашу преузвишепост да саопшти исцрпне податке у вези са покренутим питањем (а) податке о пунктовима изабраним за размештај… молим да наредите да се саопште у најскорије време телеграфски” (74, док. 21, 13-14).
Само четири дана касније, др Шајновић могао је известити српског министра војног да је „приступио формирању српског добровољачког одреда у Одеси и непосредној околини”, те да је до тог тренутка „пријављено око 10.000 заробљеника југословенских махом Срба”. Према његовом „невојном” мишљењу, од расположивог људства може се формирати једна пешадијска дивизија, састављена од четири пука са по три батаљона; војници ће добити аустријске пушке, руску личну, инжињерску и логорску опрему и српске шајкаче. Са циљем да се у постојећим условима формира одговарајући командни кадар, у Одреду ће 1/14. фебруара почети једномесечни курс са стотинак полазника, будућих српских резервних официра. Но, зарад намераваног транспорта прикупљених добровољаца у Србију, српска Врховна команда морала би у Одесу послати једног пуковника за команданта дивизије, једног начелника штаба, два ађутанта, четири команданта пука, дванаест команданата батаљона и још дванаест официра (74, док. 23, 15-16). Трећег/16. фебруара, његова порука допуњена је телеграмом српском Министарству спољних послова, којом српски војни аташе у Русији и посланик Спалајковић траже још 24 официра за командире чета и препоручују да се свих 56 официра упуте у Одесу преко Француске и Шведске. Овај телеграм садржи још и једну несумњиво протоколарно-сентименталну реченицу да „цар сваки дан тражи извештај о току формирања нашег одреда” (74, док 24, 16).
