Са каквим су се невољама у остваривању добровољачких права сукобљавали српски добровољци, пратићемо овде углавном на примерима из добровољачке колоније Маријин мајур, доцније назване Степановићево, на двадесетак километара северно од Новог Сада; са сличним невољама, у мање или више грубој форми, сударали су се и добровољци насељени по осталим добровољачким насеобинама у Банату, Бачкој, Срему, Славонији, Метохији, Косову и Маћедонији.
Тек информисаности ради, уз ризик да неку испустимо, дајемо овде списак добровољачких колонија у Бачкој: Степановићево, Сириг, Старо Ђурђево, Ветерник, Војвода Мишић, Нови Кисач и Танкосићево (срез новосадски); Милешево и Бачко Петрово Село (срез старобечеј- ски); Нова Црвенка и Соколац (срез кулски); Радивојевићево, Хаxићево, Бачки Соколац, Томиславци, Горња Рогатица, Средњи Салаш, Каркатур, Ново Село Фекетић (срез бачкотополски); Хоргош, Васиљевићево, Мала Ђала, Стара Кањижа, Мартонош, Војвода Зимоњић, Велебит, Узуновићево, Сента, Горњи Брег, Бачко Душаново, Светићево, Његошево и Мол (срез сенћански); Хајдуково, Масариково, Наумовићево, Мали Београд, Кочићево и Карађорђево (срез суботички); Растина, Бајмочка Рата, Алекса Шантић, Мишићево и Сомборско насеље (срез сомборски); Алпар-Вајска, Бођански Рит и Томићево (срез оxачки).
У Тителу, Локу, Гардиновцима, Шајкашком Сент Ивану, Доњем Ковиљу, Горњем Ковиљу, Вилову, Каћу и Мошорину није било добровољачких колонија, али је у некима од ових места живело по више од педесет добровољачких породица.
Држи се да је из Новог Сада било на Солунском фронту око 500 добровољаца, од тога бар две трећине земљорадника (168, број 12. од 17. јануара и број 24, од 1. фебруара 1920); уз оне који су ратовали и на Добруџи, добровољаца је могла бити и која стотина више. Од свих њих, састављач ове књиге успео је да “открије” свега 381 име.
Анто Ковачевић, добровољац из околине Невесиња, и његових двадесет пет другова дошли су средином 1920. године у Београд, у Министарство аграрне реформе, да траже добровољачку земљу у Бачкој, јер су им саборци из Новог Сада јавили да у њиховом срезу има доста велепоседничке земље. Хинко Кризман, хрватски либерално-грађански политичар, члан Демократске странке, од маја 1920. године министар аграрне реформе, и његов хрватски сарадник Гргин имали су друге планове. Они су хтели, бар се тако причало, да ове добровољце населе у Банат, на румунску границу, “да тамо буду живи бедем”, како им је рекао министар. (Односи између Румуније и Краљевства СХС били су тада затегнути због још увек нерешених граничних питања).
Кризман је, заправо, водио дволичну политику, у којој су интереси српских добровољаца врло противречили отвореним и закулисним настојањима хрватских политичких вођа. Како то пише новосадска Застава, министар Кризман “цинички изјављује да за њега не постоје добровољци. У велико српско село Чуруг послао је вишег економа из подручног му Министарства Марка Радовића да одузима земљу од једног дела добровољаца. Сви добровољци, а и други народ се одупро томе, тим више што је Радовић наглашавао, да за њега не постоји Регентов проглас (о послератном добровољачком праву на земљу – ИП), него само наредба Министра Кризмана” да се добровољцима одузме земља. Заставин извештач пише да је Радовић морао побећи из Чуруга, али је зато антисрпска и антидобровољачка мисао остала да и даље делује у државном и политичком врху новостворене “заједничке и троимене” Краљевине СХС (168, 22. септембра 1920).
Анто Ковачевић и другови остали су упорни и неколико дана опседали су министров кабинет. Најзад им је у сусрет изашао Душан Богдановић, референт министра Кризмана, и без знања свог шефа издао решење овој групи и упутио их у Жупанијски аграрни уред у Новом Саду да им он на својој територији додели земљу. У Аграрном уреду, шеф Мојсије Стојков није хтео ни да чује да им се додели земља у новосадском срезу, јер, како им је рекао, “за вас није ова земља, него Албанија”. Тада су ови добровољци увидели да руководећи људи у Уреду стоје у пријатељским везама са грофовима и спахијама и настоје да њихову најбољу земљу сачувају од аграрне реформе, а да се добровољцима доделе неки “одресци”, подводне и неплодне земље. Суочени са нескривеним шпекулацијама, и без обзира на прво разочарање, добровољци су решили да буду упорни, па ако никако не иде, да употребе и силу.
Тих дана, 19. априла 1919, изашла је нова наредба Министарског савета (краљевске Владе) којом се даје могућност да се поседничка земља издаје у привремени закуп. У архивском фонду Жупанијског аграрног уреда у Новом Саду нисмо нашли никакав запис о првој фази издавања велепоседничке земље у једногодишњи, односно четворогодишњи закуп. Због тога, овде ћемо само уопштено назначити да једним решењем Жупанијског аграрног уреда, након ревидовања спискова за 1921/22. годину додељена земља месним аграрним интересентима и добровољцима-насељеницима за период од 1921/22. до 1924. године. Наредне године дошло је до измена у свим случајевима када се могло доказати да неки интересент није имао право на земљу, или ако је није сам обрађивао него је издавао у закуп. Многи закупци нису се повиновали решењу Жупанијског аграрног уреда, па је тек на интервенцију среских начелстава и полиције заведен ред у закупничким односима.
У другој фази аграрне реформе, аграрни интересенти су из године у годину продужавали свој ранији закуп. Очекивало се да ће се променом Уредбе о издавању земљишта великих поседа усталити поседовни односи и да ће се “пружити прилика да се оцени економска и лична способност појединаца за земљорадњу, што ће служити мерилом за расподеле земље код коначне праведне аграрне реформе”.
До коначне раздеобе великих поседа земља је, дакле, давана у привремени закуп, у већим или мањим парцелама, уз закупнину која је требало да се утврди према месним приликама. Било је забрањено издавати закупљену земљу у подзакуп. Иначе, Министарство за аграрну реформу није много учинило за бржу и ефикаснију поделу велепоседничке земље. Пре би се могло рећи да је та делатност понекад, услед недоследности и доношења противречних наредби, штетно деловала на ток реформе у Бачкој. Тако је Министарство својом наредбом од 8. септембра 1919. године предвидело да ће се закупнина за подељену велепоседничку земљу накнадно одредити, што значи да се није смела ни убирати док се званично не одреди; према ранијим упутствима истог Министарства, закупнина се морала дати унапред, дакле пре доделе земље. Зна ли се да износ закупнине није био одређен све до почетка децембра 1919. године, постаје јасније на какве је административне и правне тешкоће наилазио сваки покушај да се велепоседничка земља подели, пошто су велепоседници, сасвим природно, пружали жесток отпор свакој деоби својих поседа (167, 53. и 59).
