Ова наредба легализовала је шпекулацију, а земљу су могли куповати само они који су имали доста новца: разни ратни богаташи, адвокати, чиновници, имућнији сељаци, итд. Новостечену земљу они су могли издавати на рад сиромашним сељацима – беземљашима, у надницу. Тако је у Војводини 1919. године издато у привремени закуп 190.000 кј земље. Све то противречило је Уредби о добровољцима од 18. децембра 1919. године, којом је право на земљу давано само земљорадницима; за случај да је лице са неким другим занимањем већ било запосело одређени земљишни посед земља му се одузимала, с правом на извесну накнаду за одузету земљу. Међутим, кад се приступило спровођењу те одлуке, многи добровољци-неземљорадници који су већ били добили земљу почели су да протестују. Да би се духови смирили, министар за аграрну реформу одлучио је да “због започетог дељења земље добровољцима земљорадницима и другим земљорадницима са циљем да се од њих образују колоније у крајевима где је то од националног интереса, и због тога што су у чисто сељачким насељима потребни и радници свих других професија”, земља се може дати и добровољцима других занимања, ако они земљу траже ради насељена или да би својим радом учествовали у уређивању и утврђивању колонија (167, 160).
А у Жупанијском аграрном уреду у Новом Саду, после дужег добровољачког наваљивања, па чак и претњи, Стојков је попустио и групи Анта Ковачевића издао решење којим се сваком од њих на привремено уживање додељује по 6 кј земље на грофовији Котек-Палавичино, на пустари Маријин мајур. На тај начин, током године 1919, Анто Ковачевић и његови другови запосели су на овој пустари 156 кј.
Али и овим декретом није било све решено. Земљу на пустари требало је “освајати” (167, 57-58). Уред аграрно-техничког надзорника у Новом Саду имао је доста тешкоћа у обављању припремних радњи за спровођење аграрне реформе. Пре свега, тицало се то новчаних дажбина у вези са премером земље, због чега је погрешно сматрано да у томе лежи разлог великој нетрпељивости, па чак и мржњи према геометрима. О стварним раз- лозима таквих односа више се може сазнати из једног новинског текста писаног у јесен 1919. године:
“Сељак и дан данас види да су на општинским управама готово сва она те иста лица која су и у прошлости ведрила и облачила, а која и дан данас то исто чине. Он види да се земља и дан данас издаје на лицитацији, да се исто онако натерују високе цене, да сиромашнији, који су баш преко потребни земљи за исхрану себе и своје породице, и опет не могу да дођу до ње, јер их имућнији онемогућише са високим ценама”.
Примера ради, Михаило Агбаба, геометар Аграрног уреда, раније је на овој пустари узео у закуп 100 кј земље и тамо напасао својих двеста оваца. Истовремено, он је на пустару почео насељавати бивше бироше да му обрађују земљу. На истој пустари, уз Агбабину помоћ, “захватио” је велики комплекс и неки Михајло Пачух (Пачић), бивши српски пуковник, чије презиме један аутор (167, 67) ставља под знак питања. Године 1914. он се нашао у аустроугарском заробљеништву и свих ратних година био је “командант” српских ратних заробљеника који су обрађивали Котеково имање. “Њих двојица мислили су да наследе старог грофа”, причао је касније Анто Ковачевић.
Уистину, пуковник Пачић (Пачух), тај самовољни управник, и геометар Агбаба били су повезани са грофом Котеком, који је, тврдило се, имао јаке везе у Међународној арбитражи у Хагу. Котек је рачунао да ће преко ове високе и утицајне институције успети да спречи аграрну реформу на свом поседу. Када су Ковачевић и његови другови све ово уочили и када је пуковник Пачух (Пачић) изјавио “да је он господар пустаре и нико други”, добровољци су га, заједно с Агбабом, једноставно најурили са поседа. Земља је, тако, била “освојена”, а добровољци су 1920. године почели да је сами обрађују.
Крајем јула 1920. године, аграрно-технички надзорник у Новом Саду овако је описао стање на Котековом поседу: “Властелинство има и своју ергелу на мајуру (имању с економским зградама – ИП) Ирмова, а тако исто и другу стоку, те је на том мајуру настањено чиновништво и дружина. Према томе, на овом мајуру нема празних зграда. Осим овог мајура, остаје Марија мајур, Хенрика мајур, Алпар и Ото мајур. У ова четири мајура могло би се за нужду сместити 200 породица. У Марија мајуру и Хенрику насељени су добровољци-колонисти Личани привремено, док на Ото мајуру и Алпару налази се још суботичка банка која је имала до лањске године све раздељено земљиште у закупу. Да се узмогне отпочети колонизација на Алпару, било би од преке нужде да се суботичкој банци стави рок за исељење из свих зграда. Са суботичком банком је разрешен уговор и бивши повереник ревизор Мојсије Стојков издао је решење за испражњење Марије мајура и Хенрика, што је и учињено. За остале мајуре није ми познато ни за какво решење, па предлажем да се ово решење, иако је већ било издано, понови с обзиром на скору колонизацију”.
Раскидање уговора којим је Пољопривредна банка за јужну Угарску узела у закуп један део Котековог поседа (с тим да га даје у подзакуп) имало је велики значај за успех реформе и колонизације на овом поседу. Банка је од Министарства за аграрну реформу затражила да јој се исплати одштета за орање и сејање 1919/20. године на земљи коју је имала у закупу и која је већ раздељена добровољцима и другим надељеницима из околних села. У захтеву је назначено да је 837 кј њене закупљене земље било раздељено те године, те је тражено “да ради исплате одштете за орање и сејање изда налог среском начелнику у Новом Саду да на лицу места установи ис- тинитост навода у прикљученом списку и да после тога… угони одштетну своту, те да је нама или нашем опуномоћенику преда”.
Министарство за аграрну реформу није могло пристати на захтеве Пољопривредне банке, због чега је Банка покушала да сама себи прибави задовољење. Она је, наиме, на самом крају августа 1920. године објавила да ће приступити лицитацији живог и мртвог инвентара на закупљеној земљи, али је брзом интервенцијом Министарства била онемогућена у тој својој накани (167, 67-68).
Тако је завршена борба за земљу и започела колонизација добровољаца и колониста из Херцеговине и Лике на бивши посед грофа Рудолфа Котека.
