После доласка прве групе добровољаца на Котеков посед, настављено је групно и појединачно насељавање добровољаца из Херцеговине и Лике, будући да добровољци из тих економски неразвијених крајева нису могли добити земљу у својим родним местима, јер тамо није било земље ни за обраду а некмоли великих поседа за национализацију и расподелу. Жупаниј- ски аграрни уред у Новом Саду није водио никакве званичне евиденције о насељеничком становништву, тако да се никада са сигурношћу неће сазнати колико се српских добровољаца тада преселило “из пасивних крајева”.
Држава је помагала насељавање дајући бесплатан подвоз и превоз покућства и стоке. Наредба Министарства за аграрну реформу од 27. августа 1920. године донесена је у уверењу да ће привременим насељавањем добровољци из пасивних крајева доспети “у једну сношљивију ситуацију од ове у којој се сада без земље и без средстава за живот налазе”, и да ће на тај начин бити изједначени са друговима из богатијих крајева, оних који су земљу у привремени закуп могли добити у месту свога рођења или стал- ног пребивалишта. Привремени колонисти били су дужни да добијено земљиште обраде. Уколико пак не располажу потребним средтвима за обраду земље, могли су је на обраду дати другоме, у виду наполице, али не и у новчани закуп. За случај да неко добијену земљу ипак изда у закуп или је остави необрађену, “губи одмах право на ту земљу, која ће му се одузети и дати другоме колонисти” (167, 159). Поред тога, наредбом је било предвиђено да ће оно, Министарство, сносити све трошкове у вези са пресељавањем привремених колониста, односно добровољаца, чланова њихових породица и њиховог иметка, ако у месту за привремено насељавање има подесних зграда за смештај тих пресељеника.
О њиховом пријему и смештају мало је ко водио рачуна, тако да се могло десити да пресељеници стигну у ново боравиште, а тамо их нико и не очекује. За овакав пријем “изгледа да је долазак колониста из Лике на посед Беле Перцела (код Бачке Тополе – ИП) најилустративнији. Наиме, у новембру 1920. на овај посед је насељено 125 добровољаца из Бунића (срез Кореница, Лика). Пре доласка ове групе добровољаца, Министарство за аграрну реформу је добило извештај од Општинског поглаварства у Бачкој Тополи да су извршене све неопходне припреме за дочек и смештај добровољаца. Међутим, кад су добровољци са породицама стигли у Бачку Тополу, показало се да њихов смештај није обезбеђен. Општинско поглаварство није се смело усудити да добровољцима препоручи повратак у Лику, али је ипак предузело мере да се што пре ослободи нежељених дошљака. Суочени са сазнањем да су једноставно преварени, добровољци су захтеали да им Општинско поглаварство обезбеди бар привремено становање у Бачкој Тополи, али је овај захтев био одбијен. Нехуман, па чак и непријатељски став општинских власти према добровољцима достигао је кулминацију кад је Општина издала наређење полицији да присилно смести добровољце на једном удаљеном салашу на поседу Беле Перцела”. А тамо, на том салашу, налазила се укупно 21 празна соба, у које се сместило чак 37 добровољаца са својим не баш малобројним породицама! По свој прилици, и остали добровољци били су исто тако смештени на другим салашима Перцеловог поседа(167, 166-167).
Истраживања професора Гаћеше показују да је било “мало поседа у Бачкој на којима је насељавање добровољаца било тако неорганизовано као на поседу Петра Фернбаха у Темерину. Колонисти су били препуштени сами себи у најпунијој мери, тако да се може слободно рећи да им надлежне власти нису пружиле никакву помоћ. Чак би се могло рећи да су поједине мере Министарства за аграрну реформу, као што је било, на пример, доношење четири супротна решења за непуну годину дана о положају надељених добровољаца, знатно отежавало процес насељавања и поготово штетно утицало на прилагођавање насељеника на сасвим нову животну средину. Одсуство јасног плана о насељавању и доношење контрадикторних одлука о положају насељеника, па чак и након додељивања земље, подстицало је велике поседнике на пружање отпора насељавању. Насељеници на поседу Петра Фернбаха… нису остали поштеђени од настојања поседника да им онемогући обрађивање земље, па према томе и сам боравак у Темерину, тако да је Жупанијски аграрни уред у Новом Саду тражио помоћ 7. јуна 1920. од среског начелника за заштиту добровољаца. Тек кад је срески начелник запретио управитељу имања Петра Фернбаха оштрим репресалијама ако не престане да омета добровољце у обрађивању њихових земаља, положај добровољаца постао је знатно безбеднији”(167, 188-189).
Чини се да је Уред аграрно-техничког надзорника у Новом Саду био ретка државна институција која је колико-толико бринула о смештају пресељеника. Овај Уред послао је 29. августа 1920. године дописе општинским поглаварствима у Старом Керу (Змајеву) и Старим Шовама (Равном Селу), обавештавајући их о скором доласку нове групе добровољаца:
“Добровољци колонисти добиће за ову годину земљу на Котековом добру Алпар Ирмова. Сви се добровољци у тамошњим зградама не могу настанити, а држава им моментано не може дати готове станове. Ради тога кани држава, да моментано помогне колонистима, следеће покушати. Земљиште које би добили добровољци налази се у близини Старог Кера и Старих Шова. Сељаци ових села који имају своју теглећу стоку и радило могли би дотичне добровољце примити у стан и обрађивати заједнички земљу из дела према погодби. Добровољци би имали сав ручни рад обављати. Умољава се славни наслов да изволи сачинити списак свих таквих сељака који би били вољни преузети добровољце на стан и уз какве увете. Ради хитности умољава се славни наслов да то одмах учини и списак овамо пошаље” (167, 184).
Оба дописа остала су без одговора; на намеру аграрних органа и добијена обавештења о томе, општинска поглаварства гледала су неблагонаклоно, јер је староседелачко становништво сматрало да ће им добровољци “отети” оно земљиште на које су они сами рефлектовали.
Староседелачка одбојност према добровољачким правима на земљу могла је бити подстакнута и званичним ставовима Министарства за аграрну реформу из Београда и Аграрног уреда у Новом Саду према истим тим добровољцима. На једној страни, у Министарству, водећи људи аграрне реформе били су двојица представника поражене хрватске стране у Светском рату и један анационални демократа, а на другој, у Аграрном уреду, налазили су се представници Демократске странке, исте оне која је на Великој народној скупштини у Новом Саду од 25. новембра 1918. године заступала тезу да Срби и остали Словени из Баната, Бачке и Барање не треба да се непосредно присаједињују Краљевини Србији, него да тај посао обаве преко Загреба. У отвореном писму министру за аграрну реформу, Никола Марковић, почасни председник Савеза добровољаца за Војводину, писао је 23. јануара 1921. године да је “бивши Министар за Аграрну реформу г. Кризман, демократа, прво делио земљу богаташа сиротињи и добровољцима, а после је, када су ови већ узорали и посејали задуживши се о свом трошку и труду, одузимао исту земљу са једним решењем, да се велепоседницима врати натраг посед, јер су се ови обвезали да онако економишу како им је Министарство наредило”.
