Учешћем српских добровољаца у балканским ратовима наша историјска наука скоро да се и није бавила. Ако је о добровољцима и писано, било је то само узгредно, тек као информација да је добровољаца било и да су „чак” постојале посебне добровољачке јединице. За тај свој пропуст, наравно, историчари се могу правдати и чињеницом да у војним архивама не постоје уредни спискови добровољаца придошлих у јединице, чак ни кад се радило о великим групама. Највећем броју спискова, ако их је и било, изгубио се сваки траг, из разних разлога; понегде, спискови нису ни сачињавани, јер за то није било ни времена а, чини се, ни у војним командама није се сматрало да су такви спискови толико неопходни.
Не сме се, наравно, занемарити ни потреба да се породице српских добровољаца из српских крајева под Аустроугарском, непријатељски расположеној према Србији и Црној Гори, заштите од прогона тамошњих власти, ако би се знало за њихова имена; непријатељској страни не би било тешко да у добровољачке јединице убаце особе прикладне да открију њихова имена:
„Акција ових добровољаца није могла бити јаче запажена, јер су добровољци били разасути по свим јединицама редовне српске војске, осим неких четничких одреда, у којима су били искључиво добровољци. Радило се тако да би се избегло тешке последице од прогона аустријских власти, које би задесиле добровољце за случај, да би њихова јединица била заробљена. Управо с тога, а напосле, да се поштеди родбину добровољаца у заробљеној Отаџбини, није у службеним новинама обелодањен ниједан указ добровољаца официра све до свршетка рата… Тешко би било рећи колико је било тих добровољаца, јер се за многе незна где су погинули, а у оним тешким околностима повлачења кроз Албанију, била је немогућа тачна евиденција. Осим тога познавао сам многе добровољце, који су се из бојазни за своје породице, издавали под другим именом, а као родна места исказивали поједине вароши Србије, која у свом животу нису никада видели” (204, 141-142).
Можда због свих тих ограничења, историчари се нису ни упуштали у неки озбиљнији покушај да добровољцима доделе иоле видљиво место у нашој новијој националној историји. Тако, на пример, Ћоровић и не помиње добровољце у балканским ратовима, а Митар Ђуришић, у Енциклопедији Југославијв, зауставља се на свега два уопштена запажања. Прво, уз податак о Македонско-одринском ополчењу у Тракији (које је бројало више од 14000 људи), да је „неколико десетина хиљада македонских добровољаца у турској позадини помагало операције српске, бугарске и грчке војске и тиме доприносило сопственом ослобођењу”, али и без наговештаја колико је од њих ратовало уз српску војску. И друго, које казује да се „у српској и црногорској војсци такође борило на стотине добровољаца из југословенских крајева под Аустро-Угарском” (7, књига 1, 459).
О добровољцима у саставу српске војске говори и руска совјетска Историја Југославије, помињући да је у тадашњој Јужној Србији, односно Маћедонији, доцније названој Македонија, дејствовало неколико десетина одреда, „који су нападали на турску војску, кидали јој саобраћајнице и везе, изводили диверзије. Четнички одреди заробљавали су слабије турске посаде и уз подршку месног становништва ослобађали од турске власти многа села и градове. Тако је ослобођен струмички крај, исто као и градови Кукуш, Лерин, Кратово, Крушево, Штип”, а поједини одреди помогли су српској армији у бојевима код Куманова, Скопја, Велеса, Прилепа, Битоља и на другим местима (100, 642-643).
Војна енциклопедија назначује да се „на вест о рату против Турске и 1913. против Бугарске, у Србију почињу пребацивати добровољци из многих југословенских земаља, а у црногорској војсци формира се 1912. Доњовасојевићка бригада (од Црногораца из још неослобођене Васојевићке нахије) а у Приморском одреду самостални добровољачки батаљон од око 500 људи, већином Бокеља” (5, књига 2, 496). Упореде ли се подаци о укупном људству са којим је црногорска војска ушла у Први балкански рат, (35.600 – 1, 176 и 33.000 – 5, књига 1, 450), нарочито они који се односе на јачину Источног одреда (12.600 у 1, 176, односно 10.000 у 5, књига 1, 450), произилази да се у Доњовасојевићкој бригади „чије је формирање имало да се изврши после ослобођења Берана” (5, књига 1, 450), налазило 2.600 добровољаца. Биће да је овај последњи податак погрешно употребљен, пошто је у Источни одред, на самом почетку рата, ушло седам устаничких батаљона укупне јачине 2.600 бораца под командом војводе Лакића Војводића, док је за команданта Беранске бригаде, јачине 3.200 добровољаца, формиране „после ослобођења Берана”, постављен Авро Цемовић, са тек добијеним бригадирским чином (1,176 и 190). Овај став потврђује се записом др Богдана Стојића, лекара из Загреба, добровољца у Црногорској војсци, да су „највећи добровољачки одред сачињавали Срби из Беранске нахије. Било их је око 6.000. Овај одред као и цијела Црногорска војска био је чисто српски” (141, 60).
Димитрије Ђорђевић пише о добровољцима тек успутно, уз констатацију да је „из балканских ратова… изникла увећана и оснажена Србија”, да су „вести о балканским победама 1912. прослављене широм Босне и Херцеговине”, и да су се „у српску војску јављали добровољци из многих југословенских покрајина (4, том ут-1, 196)”. Узгредно пише о добровољцима и Адам Стошић, али се не може мимоићи податак из биографије Милунке Савић да се она „јавља као добровољац Милун у Први балкански рат, поред 26.000 других младића – добровољаца” (67, 559). Дедијер такође не помиње добровољце (10, 341-344), а Војвода Вук, средином 1915. године, пише својој Врховној команди да „у минулим ратовима четнички и добровољачки одреди нису дали оне резултате, који су од њих ишчекивани”. Он још додаје да су „за рат 1912. године формирана четири одреда четника од којих су се три растурили одмах после првих борби” (можда и због њихове масовне погибије, али о томе Вук не говори – ИП), док је за рат 1913. године оформљена „Добровољачка бригада од шест батаљона чије су чете бројале најмање 150 људи” и која је „на дан демобилизације једва бројала 1000 људи (12, док. 24, 36)”. Писање Војводе Вука по много чему је необично, чак и чудно, утолико пре што је он четовао и пре балканских ратова, а командовао је четничким и добровољачким одредима и у балканским ратовима и у Светском рату. Ако је већ био незадовољан вредношћу четништва и добровољаштва „у минулим ратовима”, морамо се запитати због чега се и у Светском рату сав посветио добровољцима и „њиховом” рату. Он чак и не каже колико је добровољаца у тим батаљонима било, шта се до њихове мобилизације дешавало и да ли ико од њих погинуо. А кад су батаљони формирани, морало је у њима бити бити приближно 3.600 људи.
