Бројке, бројке. Највећи број података о српским добровољцима у балканским ратовима садржан је у већ поменутој монографији о Србији и Црној Г ори у балканским ратовима 1912-1913. године (1). Навешћемо их редом којим су тамо дати, с неопходном напоменом да се ради о спорадичном помињању добровољачких формација и добровољачких група и да се уз сваки назначени број добровољаца мора додати реч „најмање”:
1. Српска војска бројала је у време мира око 20.000 људи, а с пуно успеха је мобилисано још око 335.000 људи. Уз њих се налазило и око 26.000 нераспоређених, који су, по сопственом захтеву, распоређени у ратне јединице (1, 42; 99); узима се као несумњиво да су то све били људи на које се војна обавеза није односила и који се, због тога, морају сврстати у добровољце. Чак и са гледишта српске владе, формулисаног у манифесту од 25. јула 1914. године, уочи самог Светског рата, „ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима који нису позвани под заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове” (67, 43);
2. Мобилизација турске војске била је отежана и због тога што су чете српских маћедонских добровољаца (оних које Ђуришић и Енциклопедија Југославије заборављају да помену, а чији број није био занемарљив) својим акцијама паралисале и узнемиравале турску позадину, присиљавајући турске војне обвезнике да остају по својим селима ради одбране (1,46. и 164);
3. Из бојазни да пре почетка војних операција Турска не прихвати српске захтеве и тако избегне рат, Лапски четнички одред под командом капетана Воје Танкосића већ 15. октобра, пре објаве рата, без знања армијске команде, под борбом је прешао границу са намером да тако изазове сукоб већих размера, а тиме и рат (1,52). Овај одред био је састављен од добровољаца, а његово бројно стање непознато је. То и није био једини такав одред, јер се у истој књизи помиње још и Гњилански (1, 56), а и Војвода Вук говори о „четири одреда”.
4. У борбама код Куманова учествовале су и чете српских маћедонских добровољаца, неодређеног бројног стања (1, 71-73), а у битољској операцији, уз 4. коњички пук више пута се појављују маћедонски добровољци (1, 96. и 120-121). У кичевском боју, 4. новембра, ова чета маћедонских добровољаца „претрпела је осетне губитке” (1, 100). То је подручје које је после рата припало Краљевини Србији, због чега се ови добровољци морају сматрати српским;
5. Чете српских маћедонских добровољаца напале су један турски батаљон из Охрида и онемогућиле га да се прикључи свом пуку. „Дејствујући у улози претходница или у саставу јединица савезничке војске, македонски добровољци су узели учешћа у заузимању Куманова, Битоља, Солуна… Једрена и других градова” (1, 164);
6. Српске устаничке чете прешле су границу и продрле у Рашку. „У четама има око 5000 устаника. Они ће помоћи устанак тамошњег српског становништва и ухватити везу са источном црногорском војском” (96, 1/14. октобар 1912).
7. „Из редова ђачке и студентске омладине, упркос забрани аустроугарских власти, стотине добровољаца ступило је и борило се у српској војсци, док су у црногорској војсци имали свој посебан батаљон од преко 500 људи, који је узео видног учешћа у борбама око Скадра” (1, 164); највероватније, ради се о Приморском одреду, у коме се половином октобра нашао и батаљон „од око 500 добровољаца из Приморја, Босне и Херцеговине, Војводине, Македоније, Хрватске и Словеније. Највише их је, око 50%, било из Боке Которске” (1, 184);
8. На зборним местима Црногорске војске јавио се велик број младића без војне обавезе и стараца у поодмаклим годинама. У Прекотарски одред укључен је и „један добровољачки батаљон” (1,176);
9. „Црногорцима је пристигло још око 4.500 добровољаца из југословенских крајева под Аустро-Угарском и црногорских репатрираца из Америке и Аустралије” (1, 177-178), а ни по чему се не може закључивати колико је било једних а колико других;
10. Још пре уласка Србије у рат, 11. октобра, црногорски „Источни одред се задржао у Бијелом Пољу два дана да би организовао власт… (и) прикупљање добровољаца”. Окупљено је око 400 добровољаца, после чега се кренуло на Беране. „До тада су овај град… успешно блокирали добровољачки васојевићки батаљони” (1, 189). Не зна се колико је тих батаљона било, али се према броју добровољаца који су се касније нашли у Беранском одреду може закључити да их је било барем пет, а можда и један више;
11. Беране је ослобођено 16. октобра, после чега је „од 3.200 васојевићких добровољаца формирана Беранска бригада, за чијег је команданта постављен Авро Цемовић, коме је краљ подарио чин бригадира” (1, 190);
12. После ослобођења Бијелог Поља формирани су добровољачки батаљони Прошћански и Брзавски, овај други с око 300 људи. Уочи напада на Пљевља, крајем октобра, у околини Бобова и Ограђенице прикупљено је око 600 добровољаца (1, 194);
13. До 23. октобра, Пољски батаљон Колашинске бригаде, као посада Бијелог Роља, организовао је три добровољачка батаљона. Већ наредног дана ови батаљони наставили су чишћење Пештери, да би се 28. октобра вратили у Бијело Поље, ојачани новоформираним Печорско-пештерским добровољачким батаљоном (1, 195);
14. У нападу на Скадар, 31. марта, један батаљон добровољаца из свих јединица Приморског одреда, чак и из артиљерије, „бомбама (је) отворио пролазе у жичаним препрекама, којима се приближио користећи покретне заклоне од буради и кошара напуњених туцаником. Тај јединствени батаљон је сачињавало 150 стараца”, а он се, док је препрека пробијена „готово просуо” (1, 21з);
15. У покушају да преко Брегалнице протера преостале бугарске трупе и крене према Штипу, 2. јула, један пук Тимочке дивизије био је разбијен и повукао се уз велике губитке. Тамо је из Скопља као појачање упућена добровољачка бригада, али је стигао само један њен батаљон и током ноћи доживео исту судбину. Десет месеци доцније на том бојишту нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла” (1, 277. и 279);
16. Из Мале Азије, Цариграда, Египта и Јужне Африке приспело је на Црногорско ратиште око 2.500 добровољаца (89, 23);
17. У укупан број добровољаца треба уврстити и најмање 700 лекара, других медицинских стручњака и техничког особља са стране који су у балканским ратовима, на позив Српског Црвеног крста или самоиницијативно, лечили српске рањенике. (За један свој краћи рад, писан за београдски Добровољачки Гласник бр. 25/2005, успели смо да прикупимо свега 184 имена тих заслужника; због тога што је тај именослов, иако основни део целе приче, тамо одбачен, цео текст укључен је у књигу Са свих страна српски добровољци – 144, 33-62; касније је откривено још седамдесетак имена).
Нигде се у добровољачким статистикама не помињу Руси, иако је на српском ратишту било и њих. Један узгредни запис од 1/14. децембра 1912. године сведочи да се „сутра у подне враћају у своју домовину 21 Рус са поручником г. Опухином, који су се борили као добровољци у садашњем српско-турском рату против Турака” (142, број 271, од 1. децембра 1912, 1).
