Више се пише о непријатељу. Упадљиво је да српски аутори много површније документују замисли српске и Црногорске војске, њихове формације и бројно стање људства, по јединицама и укупно, но што то чине када су биле у питању непријатељске формације. Када се ради о добровољцима, података нема ни толико. Али, кад се пише о турској војсци, као што је то, на пример, случај са битољском битком, ништа није под недоумицом:
„…Пети корпус од 15.813 људи посео је положаје на фронту село Карамани-Кукуречани. Његова 13. низамска дивизија (5.613 војника) налазила се на десном крилу одбране са 38. пуком… Петнаеста низамска дивизија (5.382 човека) бранила је положаје западно од друма Битољ-Прилеп до Кукуречана… Пети стрељачки пук (2.210 људи) посео је са по једним батаљоном село Раштане, Кукуречане и Крклино, док се 26. коњички пук (320 коњаника) налазио у Оризарима… Напред, у појасу обезбеђења на линији Хан Петилап-Беранци, дејствовала је самостална коњичка бригада (854 коњаника)… Седми корпус (8.842 човека) посео је положаје на десној обали Шемнице. Његова 19. дивизија (4.511 војника) имала је 57. пук у првој линији… Штипски редифски пук (1.330 људи) је био распоређен западно од Кукуречана, док је 7. стрељачки пук (1.298 војника) био у селу Муслиманском Смирнову… Шести корпус (око 10.000 људи)… заузео је следећи распоред: 16. дивизија (2.019 људи)… Комбиновани пук (око 300 људи)… 6. стрељачки пук (1.660 људи) и Велешки редифски пук (800 људи) у Оризарима; 18. дивизија (2.072 човека)… и 3. батаљон 7. стрељачког пука (475 људи)… Укупно бројно стање Вардарске армије износило је 38.350 људи…”(1,110-111).
О српским припремама за битољску битку, јер је српска војска тамо ратовала против Турака, писано је у (1, 111-117), али без иједног бројчаног податка за српске формације; наравно, ни речи о добровољцима.
Међу Србима добровољци. Било је у српској војсци и добровољаца, али се то из поменутог текста не може наслутити. Отуд, о њиховом укупном броју у балканским ратовима само се може нагађати, а из штурих података које смо ми овде преузели може се закључити да их је било око 50.000. И Војна енциклопедија (5, књига 1, 449) и монографија о балканским ратовима пишу да је у српску војску мобилисано око 355.000 војника, међу њима и 20.000 „прекобројних”, односно добровољаца, а Милорад Радовић, човек који се војном историјом бавио као предавач на Војној академији, ову последњу цифру повећава на 26.000. Но, кад Ћоровић каже да је Србија „дигла 402.200 људи за рат”, то ни по чему не може бити случајно. Он је до „своје цифре” дошао у времену блиском догађањима на која се односи, због чега се не сме доводити у сумњу. Монографија о балканским ратовима помиње на једном месту (1, 164) да је у Србији „од 2,945.000 становника мобилисано преко 400.000 људи”, што је само потврда Ћоровићеве цифре. Податке о броју мобилисаних обрађивали су војни стручњаци, на основу војне документације, тако да ни они не смеју бити спорни. Разлика између броја мобилисаних и броја оних који су учествовали у рату може се односити само на добровољце, и она износи најмање 47.200, односно 73.200 с онима који су сматрани прекобројним.
У овој цифри налазе се и оних 5.000 устаника („усташа”) из тачке 6, који су продрли у Рашку, као и око две хиљаде добровољаца приспелих из Америке, које помиње Богумил Храбак: „Кад је објављен балкански рат… у рат је отишло нешто преко 8000, од којих је било 6000 Црногораца, који су одлазили на војну дужност, док су остали добровољци потицали из Боке Которске, Херцеговине и у мањем броју из других крајева. Сви су ишли о свом трошку, док су онима без новца средства обезбедили Пупин и другови” (15, 177-178). Перо Слијепчевић на једном месту истиче да „људи који су пратили одлазак наших добровољаца рекли су нам да је за време балканских ратова отишло у српску војску округло 7.000 Срба из Америке” (14, 73). Не позивајући се на извор, Данило Кецић наводи да Пупиновим „упорним радом у Србију је тада стигло око 8.000 добровољаца” (36, 128). То су, по прилици, исти они добровољци о којима говори Храбак и који су стигли на балканско ратиште: око три четвртине у Црногорску, а једна четвртина у српску војску.
И у Црногорској војсци. До укупног броја добровољаца у Црногорској војсци скоро да је и немогуће доћи. Само се посредним путем, уз рачуницу да је један батаљон бројао између 500 и 600 људи, може закључити да их је било не мање од 28.100, а можда и две до три хиљаде више. У том часном скупу налази се „велики број младића без војне обавезе и стараца у поод – маклим годинама”, што је током првих мобилизацијских дана представљало око 4.500 душа; 500 ђака и студената из српских крајева под Аустроугарском, сврстаних у Приморски одред; 2.600 добровољаца у Источном одреду, укључујући овде и 500 добровољаца у Прекотарском батаљону; 400 добровољаца скупљених пре узимања Берана; 3.200 добровољаца у Беранској бригади; 800 добровољаца у Прошћанском и Брзавском батаљону; 600 добровољаца из околине Пљеваља; 1.500 добровољаца у три батаљона из околине Колашина; 500 добровољаца у Пештерском батаљону; приближно 11.000 добровољаца приспелих из Америке и 2.500 из Египта, Мале Азије, Цариграда и Јужне Африке.
Нажалост, један неодређено велик број жена, сестара, мајки и кћери Црногорских ратника не налази се на овом списку, иако су оне у Црногорској војсци биле једина „комора” и, врло често, једина санитетска помоћ; њиховим су трудом многи рањеници превијени још у току неке од битака, извучени са бојишга и, само захваљујући томе, остали у животу.
Како пише Михаило Лалић, „негдје године 1922-23, кад су радиле комисије за додјелу инвалиде, био је Ђоко Павићевић предсједник једне. Одједном дође пред комисију старица са згрченом руком.
-Зар си и ти инвалид?
-Јесам. С Граховца.
-Како?
-Била сам донијела брашњеник мужу: на плећи брашњеник, а на прси дијете.
-Па донесе ли га?
-Не, но бјеше борба већ почела и зајачила. Но рекоше: баците брашњенике, нема се кад то, него да се приноси муниција. А није му био потребан брашњеник – погибе он тога јутра. Нас жене, ‘иљаду жена – сестре, мајке, натоварише да носимо муницију. Натоварише и мене: два кашета муниције на леђа, а дијете од седам мјесеци на прси. Примакосмо се. Гине се, гину и жене. Тридесет и седам их је погинуло, а мене погоди, те ми сломи лијеву руку, и рани ми сина на прси. Извукоше жене и мене и дијете.
-А је ли ти жив тај син сад?
-Био је жив, па погибе на Бардањол.
-Комисијо, устани на ноге! – викнуо је Ђоко, па су официри, љекари и писари устали на ноге пред зачуђеном старицом” (160, 78-79).
