Према званичним подацима, на почетку Првог балканског рата Црна Гора имала је, по формацији, укупно 41.805 обвезника, бораца и небораца (39, 177), од чега 13.354 на страни, а само у Америци 9.305 (51, 340); позиву за мобилизацију могло се, дакле, одазвати свега око 28.500 ратника.
Но, имају ли се у виду и подаци који се унеколико разликују од званичних, а потичу из немачке обавештајне службе, у Црној Гори се октобра 1912. године, уочи рата с Турском, од укупног броја војних обвезника затекло их се приближно половина. Јер, тада се изван Отаџбине нашло око 30.000 Црногораца: у Северној Америци око 20.000 (44, 228), у Јужној Америци око 3.000 (12, док. 170, 274), по Европи око 3.500 и исто толико у Египту, Јужној Африци (углавном у Трансвалу), Малој Азији и у Цариграду.
Макар колико исељени војни обвезници били расположени да се врате у Црну Гору, већина њих није могла наћи новац да себи плати путне трошкове до старог краја. Многи су из Америке тражили од министра војног Митра Мартиновића да им се омогући повратак о државном трошку. „Како ни Црногорска држава није имала средстава, краљ Никола је поручио поданицима у Америци да их ослобађа поданичке обавезе, ако сами не могу доћи” (27, 74): „Ко може доћ добро ми дошао, а ко не може просто му било” (83, 353).
И поред тога, „онда, кад Црна Гора објави рат турској империји, почеше исељени Црногорци долазити у масама. Они се стављаху на расположење својој Домовини. Том приликом их је дошла која хиљада” (44, 228). Мало је записа о њиховом повратку, али ипак ваља забележити вест да је „у уторак вече отпутовала из Њујорка прва чета српских витезова. Навезла се на море прва група из Америке отпутовали су на Мауретанији, брзим паробродом Конрад линије. За пет дана су преко воде. Исти дан је такођер пошло и 250 Црногораца, једни из Монтане а други из Неваде. У четвртак испратисмо другу групу. Преко 300 Црногораца крете данас разним бродовима” (96, 11/24. октобар 1912). Има ли се то на уму, сви исељеници који су ипак дошли на ратиште, а сви они могли су изнаћи некакав изговор да не дођу, сматрају се добровољцима.
Зна ли се да су трајни губици црногорске војске у балканским ратовима износили око 10.600 људи, да је један број рањених остао неспособан за даљу војну службу и да је Црна Гора у Велики рат (касније назван Први светски) мобилисала 40.000 људи (38, 23), неспорним се може сматрати да се током балканских ратова у саставу црногорске војске борило приближно 54.000 војника: око 21.000 војних обвезника затечених у Црној Гори и најмање 33.000 добровољаца, што из Црне Горе, што придошлих из српских крајева под Аустроугарском, што из новоослобођених крајева, што из прекоморских земаља, највећим делом повратника из Америке.
И, на самом крају, више као рачунски податак, назначујемо да је током балканских ратова у српској (73.200) и црногорској војсци (33.000) учествовало најмање 106.200 добровољаца. Прикључимо ли им и најмање 700 припадника страних медицинских мисија, тај се број пење на 106.900.
