Добровољци у Првом светском рату. Још у време балканских ратова многи добровољци из српских крајева у саставу аустроугарске монархије кришом су прелазили у Србију или Црну Гору да се боре против турске окупације српских покрајина. С њиховим пребацивањем настављено је и после избијања Светског рата, при чему су највећи део те нове добровољачке масе чинили Срби из аустроугарске војске. Не желећи да иду у рат против своје једнокрвне браће, они су настојали да сваки блиски сусрет са српском, црногорском или руском војском искористе за „промену заставе”. Њихово смишљено бекство само је формално-правно могло бити третирано као дезертерство. У суштини, њихов прелазак у српску и црногорску војску био је дуг Српству и ретка прилика да се учешћем у оружаној борби допринесе коначном ослобођењу све Српске Земље. Многи од њих успели су да још током прве ратне године пређу у Србију или у Црну Гору и буду распоређени у њихове регуларне ратне јединице.
Пишући о тим збивањима, Никола Радојчић истиче да су међу добровољцима били претежно Срби, „међу овима на првоме месту Босанци и Херцеговци, а одмах иза њих Војвођани”; највише Банаћана, потом Сремаца, нешто мање Бачвана, док су Барањци били најмалобројнији. „Зашто међу Војвођанима Банаћани на првоме месту? На ово питање је лако дати сигуран одговор: Зато што су дознали да је Банат обећан Румунији, ако ступи у рат, а они су били спремни – пре сви изгинути него доспети у Румунију; ова је, једва, објавила рат Аустро-Угарској 27 августа 1916; већ пре тога, 29. априла 1916, било је у четири добровољачка пука 3.758 Војвођана, а 6. септембра исте године попео се број добровољаца, официра и војника, из Војводине на 6.225”. Овом цифром обухваћени су, дакле, само добровољци из састава Прве српске добровољачке дивизије који су 7. септембра 1916. године уведени у бој на Добруџи (2, 203).
На самом почетку Првог светског рата, српској и Црногорској војсци ставио се на располагање највећи број емиграната из Аустроугарске затечених у Србији и Црној Гори. Од тих добровољаца формирана су у Србији четири четничко-добровољачка одреда: Јадарски, Руднички, Златиборски и Горњачки. После неуспеле српске офанзиве у Срему и катастрофе Тимочке дивизије код Легета, 6. септембра 1914. године, велик број Сремаца прешао је Саву и пријавио се у српске добровољачке одреде. „Током времена је њихов број премашио цифру од 4.000 људи” (3, 75). Од пребега из Баната и Срема формирана су у Београду два одреда: Банатски и Сремски. Оба су учествовала у последњој одбрани Београда, а врло мало Сремаца преживело је ту битку. Касније, до краја 1915. године, поред неколико хиљада добровољаца укључених директно у српске јединице, било је формирано још десетак добровољачких одреда и самосталних батаљона; један од њих, одред Војводе Вука, бројао је око 4.000 бораца.
Подразумева се да ни у Великом рату нису успостављени квалитетни спискови српских добровољаца, из истих разлога који су наведени у поглављу о балканским ратовима; један од понајважнијих разлога томе могао би бити страх од аустроугарске одмазде над породицама српских добровољаца. Дода ли се томе и „тихи” труд појединих војних команди да затуре трагове о стварном броју добровољаца и тако очувају „одлучујућу” војничку улогу редовног армијског састава, разумљиво је што се број добровољаца и њихова улога у војним активностима особито не истичу. Због свега тога, да се број добровољаца не би ни приближно могао пратити, на самом почетку Светског рата српско Министарство војно наредило је „да се добровољци не формирају у засебне добровољачке команде, нити да се на започетој основи скупљају сами, у веће гомиле” (12, док. 1, з). Таква наредба издата је јер је добровољаца у Србији тада већ било довољно за „засебне добровољачке команде”, а било је неупутно да се они самоиницијативно окупљају „у веће гомиле”. Из тог разлога добровољачки командант мајор Војин Поповић, Војвода Вук, предлагао је српској Врховној команди да „добровољачке јединице и добровољце (треба) третирати као регуларну војску” (12, док. 24, 37). Због свега тога, али и из многих других разлога, никад се са сигурношћу неће установити колико је добровољаца учествовало у ратним операцијама српске и црногорске војске, било у борачком саставу, било у ономе што се данас назива логистиком.
Досадашња истраживања добровољачког покрета показују да је кроз све регуларне и добровољачке јединице у саставу српске војске прошло у том периоду више десетина хиљада српских добровољаца из српских крајева под влашћу Аустроугарске, углавном бивших аустроугарских војних обвезника, пребеглих или заробљених током ратних операција 1914. године. „Пошто се о добровољцима од почетка рата па све до јула 1916. није водила никака статистика (изим код официра)”, добар део касније коришћених података о њиховом броју и организовању потиче из реферата Добровољачког одељења Добровољачког Корпуса Срба, Хрвата и Словенаца у Одеси, написаног 1. септембра 1917. године (74, док. 215, 298-320). Нажалост, неколико уводних података из тог реферата увек је прећуткивано, због тога што су они на „истраживачки” дух „југословенских” историчара деловали нестварно:
„У децембру 1914. г. слегао се у Нишу приличан број заробљеника (према званичним подацима, њихов укупан број у Србији тада је износио око 70.000 – ИП). Из освојених босанско-херцеговачких области прешло је на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца… И упутише се готово сви заробљвни и пребегли (курзив ИП) Југословени у разне јединице у позадинску службу војске и у грађанске дужности. Чета мајора Танкосића, војводе Вука, Лићански и Ужички Одред махом су били оформирани од неослобођених Срба, Хрвата и Словенаца. Већином су били Босанци и Херцеговци па Личани” (74, док. 215, 298).
Поменути реферат саставио је добровољачки капетан Адам Гашпаровић, адвокат из Земуна, Хрват, а потписао га је Младен Лукићевић, коњички пуковник српске војске. Лукићевић је у Одесу стигао са Крфа, заједно с осталим личностима из штаба; на списку приспелих официра, чиновника, подофицира, каплара и редова Прве српске добровољачке дивизије он је био четврти по реду (74, док. 44, 38). С обзиром на Лукићевићев висок ранг у српској војсци, нарочито у почетној фази српског одбрамбеног рата, чињенице о преласку „готово свих заробљених и пребеглих” Срба из Босне и Херцеговине (ових других „до 50.000”) и о њиховом распоређивању у војне позадинске службе и у грађанске дужности (што подразумева и службу у жандармерији, Граничној трупи „и уопште за службу у Новој Области”), морале су му бити добро познате, те се, стога, не би смеле занемаривати нити оспоравати.
