Амерички одјеци. Балкански ратови тек што су били завршени, а сарајевски атентат и аустријски ултиматум Србији поново су скренули пажњу америчке јавности на збивања у југоисточној Европи. Америчке новинаре понајвише је занимало каквим вестима из свог завичаја располаже Пупин и шта он о свему томе мисли. Пупинов став био је јасан: изазван „родољубљем према поробљеној отаџбини”, Гаврило Принцип, одушевљени омладинац и Србин, „својим потезом дао је израза срџби противу Аустрије” (56, 318; 62, 170-171). Због тога и не зачуђује што је Пупину близак Српски дневник био једини исељенички лист који је тражио да се пред америчку јавност отворено изнесу све чињенице о атентату, нарочито о његовим узроцима, „јер нам симпатије овог великог народа неће бити на одмет” (34, 37). И заиста, Пупин је пажљиво неговао своје односе с америчким новинарима, а његови чланци и говори могли су се скоро свакодневно наћи на страницама њујоршких и других новина. У своју делатност укључивао је многе појединце, установе и организације, а оснивањем Одбора за помоћ Србији пружена је прилика бројним америчким личностима из свих друштвених слојева да допринесу српском војничком отпору Аустроугарској. Мада је упозоравао „да се нова држава ствара оружјем, а не пером, те да ће је створити победничке савезничке земље из политичке нужде, узимајући при томе у обзир дотадашње жртве Србије и уздајући се у верност Србије, као државе која је херојски извршила своју дужност у рату” (56 , 323), Пупин је својим огромним угледом и везама на разним странама, својим интензивним радом, речју и пером, делимично демантовао и себе самог. Његова јавна делатност показала је да се и пером, а не само оружјем, могу померати границе и припремати и политичке и војничке победе. Јер, стално треба имати на уму да су Сједињене Државе максимално толерисале српску и југословенску пропаганду, ниједан њихов збор није био ометен, новине им нису забрањиване, прикупљање добровољаца протицало је, углавном, без неких видљивих проблема, а дешавало се чак да америчке власти онемогуће аустроугарску пропаганду међу Јужним Словенима (34, 101-102).
На самом почетку рата, августа 1914, српски конзулат у Њујорку није имао никаквих инструкција о могућем прикупљању добровољаца и њиховом упућивању у Србију или Црну Гору. Истина, због малог броја својих исељеника, Србија није имала неког посебног интереса да институционализује добровољачки покрет, а ни прилике на њеном ратишту нису биле узнемиравајуће. Са Црном Гором ствари су стојале друкчије, јер се можда и сваки њен пети војни обвезник још увек налазио у Америци. Са тим у вези, Црногорско Министарство спољних послова сачинило је један списак својих жеља у односу на ратне савезнице, а у њему био је садржан и захтев да се убрза повратак Црногораца из Америке. Старање о тој ствари преузела је на себе британска влада.
Добровољци из Америке поново се окупљају. Добровољачки покрет међу српским исељеницима у Америци, испољен снажно у балканским ратовима, са несмањеним одушевљењем развио се и у првим месецима Светскога рата. Без обзира на жеље Србије и Црне Горе, српски исељеници почели су да се спонтано окупљају, исто онако као што су то чинили и током балканских ратова. У мањим групама или појединачно, о свом трошку, део њих одмах се запутио на српско ратиште. Већ почетком августа, не чекајући на позив, многи Црногорци кренули су пут Отаџбине. Знајући то, црногорска влада затражила је од својих конзулата у Француској и Италији да прихвате све повратнике из Америке и да их преко Италије упуте у Црну Гору. Посебно им је стављено на знање да добровољце нипошто не упућују преко Немачке и Аустрије, пошто би били „ухапшени или стрељани као шпијуни”. У складу са тим инструкцијама, конзул у Авру прихватио је 25. августа тринаесторицу, а тих дана, према извештају Црногорског конзула у Мадриду, кроз Барселону је пропутовало дванаест Црногораца (23, 54).
Мада у једном свом раду Храбак наводи да „августа 1914. нико из Америке није отишао на балканско ратиште” (21, 156), тај закључак и за њега самог вреди само условно. У истом раду он признаје да „учешће Југословена из редова заробљеника или исељеника у војскама Србије и Црне Горе… представља изразито патриотску тему” и да су „добровољци представљали национално-политички израз широких народних маса”, али да се од самог почетка о свему томе писало и причало еуфорично, „тако да су добровољачке акције удвостручаване” (21, 155). Пишући о првој години рата, Храбак је систематично недоследан: податак да је до јуна 1915. године отишло око 3.000 добровољаца, он сматра „нешто претераним” (27, 75); само Пупин послао је пре фебруара 1915. 2.000 добровољаца (27, 76; 21, 159); само од септембра до децембра 1914. године послато је 4.000 људи, а 11. јануара 1915. године из Њујорка је отпутовала још једна група од 254 добровољца (21, 162); без коментара оставља „једну другу процену” да је у првој години рата (не каже да ли је то ратна 1914. година, или се тај податак односи на период до краја јула 1915. године – ИП) из Америке отишло „укупно” 4.000 добровољаца (21, 157).
Цифру од укупно 4.000 добровољаца приспелих из Америке до краја 1914. године помиње и Иван Чизмић, додајући да је „главну бригу око организовања и одашиљања добровољаца преузео на себе Црногорски одбор Српске народне одбране у Америци” (34, 82). Није наведен извор.
Нажалост, сви досадашњи истраживачи превидели су, да ли случајно или намерно – небитно је, новинску вест објављену на првој страни београдске Политике неколико дана по избијању Великог рата:
„Из Њујорка се кренуло паробродима »Звезда« и »Европа« пет хиљада Срба и Хрвата који хитају као добровољци у Србију. Од Вордоа (Бордоа – ИП) они ће наставити пут преко Француске и Италије до Барија, где ће их сачекати један грчки брод за Солун.
Међу америчким Србима и Хрватима, нарочито онима који су аустро-угарски поданици, настало је невиђено одушевљење.
Много хиљада њих чекају прве бродове па да пођу у стару домовину и учествују у сахрањивању Аустрије.
Универзитетски професор, мисионар Михаило Пупин даје од своје стране новчану помоћ свима борцима који немају средстава за пут” (94, 27. јул/9. август 1914).
Не бавећи се питањем ко је могао бити Политикин извор за ову вест, у њену истинитост не треба сумњати. Као што су то учинили и на почетку Првог балканског рата, Срби из Америке и овога пута кренули су у ослободилачки рат по свом избору, добровољно, без претходног административног позива. Ту чињеницу Политика није могла превидети, утолико пре што је 1912. године и сама свом читалишту пренела поруку српске владе да јој добровољци нису потребни. Уз претпоставку да би и на почетку Светског рата став српске владе према добровољачком покрету био истоветан, Политика није имала разлога да такву вест измишља. У обрнутом случају, да су Србији били потребни добровољци, таква евентуално измишљена вест могла би деморалишуће деловати на српску војску, јер, ако добровољаца не би било, Србија би могла сматрати да су је њена српска браћа са стране напустила.
