Добровољци за одбрану Србије и Црне Горе. Због немања било каквих инструкција за прикупљање добровољаца, српски Конзулат у Њујорку држао се на почетку пасивно. Американски Србобран, који је изражавао ставове Савеза „Србобран” из Питсбурга, организације супротстављене Пупину и његовом деловању, пише са тим у вези да „проглас који је г. Пупин дао на јавност ради великог добровољачког покрета, био је у главном да Србији не треба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да српска војска иде боса и гола. Овим прогласом стао је добровољачки покрет, јер је г. Пупин тад био уважен а што је највише био је конзул Србије »коме се мора вјеровати ако се вјерује Србији«. Тако је наш добри народ мислио. Централни (г. Пупинов) одбор је продужио свој рад, додуше чисто новчани. Нигде и никад није одржан збор организаторски и агитациони. Нико није радио у народу, већ народ сам. Све се слало на г. Пупина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом. Опозиција г. Пупина слала је директно у Београд и на Цетиње своје прилоге и дизала добровољце (57, 38).
Савез Слога покушао је да учини нешто на своју руку, али без озбиљније агитације није се могло ништа учинити. Ипак, „неки написи у тадашњој србијанској штампи указују на то да су извесне групице америчких Срба самоницијативно напустиле посао у новој домовини да би се укључиле у српске бојне редове. Почетком рата, на пример, Анто Дедијер је приспео са 40 својих Херцеговаца… Цела група… изгинула је у заустављању Аустријанаца на обалама Колубаре и на подножју Рудника. Крајем новембра 27 Херцеговаца ступило је у четнички одред војводе Вука и већ првог дана борбе изгинуло их је 23 а двојица су била рањена” (21, 157).
Догађаји на балканском ратишту и национално расположење српских исељеника нужно су морали довести и до промена у држању њихових вођа. Формирање Централног одбора Народне одбране означило је нагли преокрет у свему томе, а Пупиново деловање изазвало је оштре реакције аустроугарских дипломатских представника у Сједињеним Државама. Са њиховог становишта, не само слање добровољаца у српску и црногорску војску, него и прикупљање помоћи за Србију, представљало је повреду америчке неутралности. Дипломатским нотама захтевано је да се Пупину онемогући деловање. Његов позив соколима да се пријаве у добровољце, објављен у једним новинама, означен је као повреда америчке неутралности и као криминални чин за који би морао бити кажњен. Све ово утолико пре што је позив био упућен Србима из Аустроугарске. Полазећи од Вилсонове прокламације да ће Сједињене Државе бити „неутралне мишљу и делом”, надлежно Министарство правде пажљиво је изучило све аустроугарске жалбе. Оно је нашло да „прикупљање добровољаца није представљало повреду међународног права и закона о неутралности САД” (54, 362), а исто то важило је и за скупљање материјалне помоћи. Такође, према мишљењу Министарства правде, ни једно ни друго није представљало повреду Казненог закона, пошто је било јасно да територија САД није коришћена за припрему војних јединица и њихово упућивање против неке друге земље, у овом случају Аустроугарске.
Без обзира на истрагу која је против њега и даље вођена, Пупин није прекидао своју активност. Он је већ био у преписци са црногорском владом, пошто су од почетка ратних операција и она и црногорска Врховна команда настојале да о новом стању ствари обавесте своје војне обвезнике и омогуће им брз повратак у завичај. Проблем је утолико био израженији што је укупан црногорски борачки састав, већ проређен у балканским ратовима, био малобројан. Знало се, такође, да највећи број американских Црногораца тешко да је могао поднети трошкове за бродску карту, због чега се њиховом повратку морало приступити организовано. Са свим тим у вези, затражено је и од Пупина да помогне. За почетак, он је свим повратницима требало да саопшти да је црногорска влада нашла средства за превоз „ако би их било доста на броју”. У међувремену, црногорска влада покушала је да код енглеске владе „резервише” бродове за транспорт својих грађана, с тим да јој трошкове плати „при свршетку рата”, а Пупин шаље писмо на Цетиње и обавештава „да ће их бити најмање четири хиљаде који желе да се поврате” (51, 340). Пошто је и енглеска влада обећала своју сарадњу „на почек”, Пупин је 12. новембра могао у Србобрану објавити један телеграм црногорског министра спољних послова Петра Пламенца, с инструкцијама црногорским војним обвезницима: „Енглеска влада се најљубазније сагласила да обезбеди превоз црногорских резервиста на ратиште. У име краља и владе Црне Горе тражимо од Вас, Србина и пријатеља Црне Горе, да обавестите све Црногорце у Америци да у најкраћем року буду спремни за пут. У вези пловидбе и броја путника који се могу превести, молимо Вас да ступите у додир са енглеским конзулом, који ће о свему обавестити нашу владу. Захваљујем Вам за услуге у име Његовог величанства и владе” (54, 363). Да не би било непријатности било које врсте, нарочито непријатељског „упада” у припреме за путовање, Пупин је од свих пријављених добровољаца затражио да не крећу из свог пребивалишта пре него добију позив из Њујорка.
Била је то врло разложна сугестија, пошто се ништа није дешавало по договору: енглеска паробродска друштва одбила су да се прихвате превоза црногорских добровољаца, можда и немајући никакве инструкције од своје државе, а на Пупиново инсистирање да он преузме све обавезе у вези с превозним трошковима, „оправдали” су се немогућношћу да у посао уђу пре краја јануара 1915. године. Министар Пламенац одмах је обавештен о насталим неприликама, уз Пупинов коментар да се цела ствар окончала на његово „најнепријатније изненађење и огорчење”, јер је „очекивао много и много бољи свршетак целог овог подузећа” и јер је знао „да су сви Црногорци очекивали повратак у отаџбину са најнестрпљивијом жељом”.
Ипак, „цела ствар (се) сасвим преокренула”, пошто је енглески конзул обавестио Пупина да ће превоз црногорских добровољаца преузети на себе Адмиралитет (министарство морнарице) „и да ће се превоз започети чим се пријави тачан број Црногораца” (51, 341). Црногорски исељеници били су о томе одмах обавештени и од њих је затражено да пожуре с пријављивањем за пут. Сам Пупин надао се „да ће од данас ова ствар глатко напредовати”. И заиста, српски посланик на Цетињу Гавриловић могао је 4. новембра пренети свом министарству једну изјаву енглеског конзула из Њујорка „да ће први транспорт Црногораца од двије и по хиљаде кренути за десет дана. Нешто касније, тј. 14. новембра, посланик је опет јављао своме министарству спољних послова: за три недеље стиже из Америке 2.500 Црногораца. Нешто доцније стићи ће још толико” (23, 56).
