Из Гавриловићеве преписке сазнајемо да су у вези с очекиваним транспортом добровољаца искрсле и неке тешкоће, пошто су Црногорци тражили да се са њима врате и чланови њихових породица. Енглески конзул томе се противио, а из једног писма Пупину види се да је такав став подржала и црногорска влада: „На енглеске бродове треба укрцати добровољце-борце, који треба да дођу скупа. Што се пак тиче жена и дјеце, јављено му је (Пупину – ИП) да их укрца на бродове разних компанија, које саобраћају између Њујорка и Италије, и да ће црногорска влада платити трошкове њиховог транспортовања” (23, 57).
Настављајући своје деловање, Пупин је 26. новембра објавио у Србобрану још један позив и пропратио га чланком „Црногорцима у Америци”. У њему је цитирао и нови Пламенчев телеграм којим тражи да се убрза слање Црногораца, пошто се тамо води одсудна борба „за отаџбину, краља и српску слободу, која је била у опасности”.
Према Пупиновим информацијама, до тада је било пријављено мање од хиљаду људи, због чега се ни брод није могао унајмити. Разочаран слабим одзивом, јер он је очекивао чак четири хиљаде људи, Пупин је своје отворено незадовољство исказао речима: „Мој срам неће бити толики колики ће бити срам америчких Црногораца”. Стога, он је још једном позвао црногорске исељенике да се врате у завичај и својим учешћем у одбрани родне груде очувају част и тековине својих очева и дедова (54, 364-365).
Ово Пупиново упозорење више је неопрезна и непромишљена изјава једног добронамерног али једнострано информисаног човека, но што је позив који би Црногорце могао подстаћи на „додатни” патриотски занос. Његов иступ у потпуној је супротности са подацима потеклим из енглеског конзулата у Њујорку и српског посланства на Цетињу, и он се једино може разумети ако се пажљиво „изучи” заиста оштар приговор Савеза „Србобран” на пасивност Централног одбора Српске народне одбране у Њујорку: „Почетком великог рата г. Пупинова Одбрана се готово није ни видела ни чула… (Она) је била монополисана за личну рекламу. Ње није било више… За цело време Србијине борбе до повлачења кроз Албанију конзул и његова Одбрана нису послали ниједног добровољца. Народ се сам трзао и кретао тамо, јер је осећао велики историски час. Осећао своју одлучну битку са највећим својим душманином. Живот, част и Слобода народа били су у питању” (57 , 37-38).
Може бити да су се расположиви подаци о пријављеним добровољцима, о припремама за полазак и о испловљавању бродова „мимоилазили”, исто као што је могуће да у Пупиновом Централном одбору нису ни знали за многе од тих детаља. Пупин се, по прилици, више бавио глобалним проблемима, али је зато његов близак сарадник и секретар Савеза Слога Павле Хаџи-Павловић написао да су „Срби из Америке дали од октобра 1914 до окупације Србије концем 1915 год. око 14.000 добровољаца” (62, 171). Колико је њих отишло посредовањем Пупиновог Централног одбора Српске народне одбране и Слоге, колико из Србобрана, а колико сопственом иницијативом, потпуно је небитно. Сигурно је да се у цифри од 14.000 добровољаца налазило много више Срба из српских крајева под Аустроугарском него Црногораца, али и тај се закључак мора „правдати” истим разлозима које је и Пупин користио кад је одбијао оптужбу да је Црногорска мисија у Америци врбовала у добровољце и аустроугарске грађане. Сасвим је извесно да су се многи Херцеговци, Босанци, Далматинци, Војвођани, Личани и други, пријављивали у добровољце као рођени у Црној Гори или Србији, пошто им је то била једина могућност да добију сагласност за одлазак на ратиште. О томе сведочи и Ђуро Крстоношић, рођен у Парабућу (Раткову), код Оџака, у Бачкој:
„Са великим нестрпљењем, чекали смо да се кренемо и да угледамо кршевиту Црну Гору, а о којој сам толико слушао и за коју сам рекао приликом нашег одласка из Америке, енглеским властима, да сам Црногорац, и да сам се родио у Црној Гори, у »Кучима« , (јер ме другојачије не би пропустили да идем у Добровољце, пошто сам аустријски поданик!). Сви који смо били рођени у Аустрији, морали смо рећи, да смо рођени у Црној Гори или Србији” (65, 30-31).
Зна се да је у балканске ратове отишло можда и свих једанаест хиљада Црногораца, да се касније, до Светског рата, иселило у Америку „само из састава четири црногорске дивизије 1506 војних обвезника” (23, 54) и да је на самом почетку новога рата, у великој групи од „пет хиљада Срба и Хрвата који хитају као добровољци У Србију” (94, 27. јул/9. август 1914) морао бити и повећи број Црногораца, али је извесно да се од преосталог броја исељеника није у добровољце могло касније регрутовати толико нових „Црногораца”. По логици ствари, само је мањи део тако прикупљених добровољаца стигао у Црну Гору. Или, како то лепо запажа Новица Ракочевић, „рачунајући и оне добровољце који су се самоиницијативно и по групама вратили у домовину, из Америке у току 1914. и 1915. године вратило се нешто до 3.000 добровољаца. Међу добровољцима који су дошли у Црну Гору био је приличан број Срба из Боке Которске и Херцеговине, а понеки из Босне, Лике и Војводине” (51, 342). Они преостали добровољци, односно њихова већина, преко Солуна и Ниша стизали су у Србију.
Из тог угла треба процењивати бројне закључке оних историчара који су углавном негирали све цифре о добровољцима из прекоморских земаља, чак и кад су прихватали друге ставове, понекад и све, из истог извора. Ово је најуочљивије у случајевима кад се сведочење Павла Хаџи-Павловића о Михајлу Пупину и његовом деловању у српском добровољачком покрету, осим кад се ради о броју српских добровољаца послатих на српско и Црногорско ратиште, користе без икаквих ограничења, али само један од аутора помиње његов податак о 14.000 добровољаца од октобра 1914. до пада Србије крајем 1915. године (53, 286). Ако су сви остали Хаџи-Павловићеви подаци општеприхваћени, онда би било упутно да се и онај један преостали, о броју послатих добровољаца, узме као неспоран.
