Добровољци за црногорску војску. Мимо тога, коришћене су и друге могућности да се поједине већ припремљене групе упуте у Црну Гору. О томе су се старали српски, енглески и француски конзулати у Њујорку, а велик допринос у свему пружио је и поморски капетан Анто Сеферовић, бродовласник, који је тамо од раније живео. „Њиховим залагањем су црногорски добровољци, у мањим и већим групама, пребацивани до Француске и Италије, а одатле за албанску луку Сан Ђовани ди Медуа. За даље транспортовање из ове луке бринуле су се углавном црногорске власти. Свим овим повратнисима је било препоручено да због опасности не иду копном за Скадар, него да чекају… бродић, који ће сваки пут доћи да их прихвати и доведе до црногорске обале” (23, 57). Без обзира на такво упозорење, и у својој нестрпљивости, многи нису чекали на тај бродић, него су сами налазили Арбанасе спремне да их за скупе паре превезу до Црне Горе.
Према краћем запису о животу добровољца Павла Шћепова Митровића из Дучића у Кучима, једна од таквих група испловила је 26. октобра 1914. године из њујоршке луке бродом „Карпатија” и, после вишедневног тескобног путовања дуж обала Африке, Шпаније, Француске и Италије, у страху од немачких подморница, стигла је у Сан Ђовани ди Медуа. Група је бројала седамдесетак добровољаца, а међу њима био је и Цетињанин прота Капа, Илија Стевов Капичић. Димитрије Вујовић, позивајући се на ретке конзуларне и друге извештаје, вели да је „овим путем и на овај начин крајем 1914. и почетком 1915. године стигло у Црну Гору неколико стотина добровољаца из САД”. Он назначује неколико група. У Сан Ђовани стигла је у новембру група од 53 Црногорса, а 25. новембра затекло се у Барију још 60 Црногораца који су убрзо прешли на црногорску обалу. Крајем десембра, из Марсеја упућено је у Ђенову једанаест повратника, а неколико дана касније стигло је у Марсеј још тридесет Црногораца; ови људи нису имали новца за пут, па су, старањем француског конзула, послати као пратња уз један транспорт коња. Долазак неких група забележиле су обласна управа у Бару и општина на Ријеци Црнојевића: 14. децембра стигло је у Бар 20 добровољаца, а две недеље касније још двадесет двојица; 19. јануара 1915. године, у Светог Николу на Бојану стигло је 30 добровољаца, а они су најавили долазак још двеста људи; дан касније приспело је у Бар двадесет шест, а 2. фебруара стигла је на Ријеку Црнојевића група од 150 Црногораца и Херцеговаца; са њима је до Бара допутовало још двадесет Црмничана и Примораца; 19. фебруара стигло је у Бар још 69 добровољаца. Током марта евидентирано је још неколико група. „Тако је у Напуљ стигла група од 56 људи, које је капетан Сеферовић упутио на свога пријатеља Ђорђа Пеирћеа… Једанаесторица је пошло за Бари, а одатле за Солун, а остали… у Сан Ђовани ди Медуа, како је то телеграмом препоручила црногорска влада. Ђорђе Пеирће је свима платио карте за воз и брод »без икаквог захтјева да му се то врати, јер је срећан што му се прилика пружила да ушчини ову помоћ«. Он је црногорској влади пренео и Сеферовићеву поруку да 21. марта треба у Напуљ да стигне бродом „Таормина” још шездесет особа (23, 58-59).
Очигледно, административна процедура у коју су се упустили Пупин и разна конзуларна представништва била је крајње компликована, али за многе америчке Србе она није ништа значила. „Добровољачке чете су кретале сваке недеље” (57, 40), а „хрлиле су на бојиште из Њујорка, преко Пиреја-Солуна-Ниша, и то сваки о свом трошку” (62, 170).
