Овакав противнародни и издајнички рад чланова Савеза дао је Савезу као организацији профашистичко обележје.
Истина је, да је било чланова који су правилно схватили народно-ослободилачку борбу и својом подршком допринели њеном победоносном исходу као и учвршћењу наше народне власти. Али овим њиховим ставом и радом карактер делатности Савеза као организације није ниуколико измењен. Организација као целина није успела да из вођства елиминише оне чланове који су својим реакционарним и профашистичким ставом фактички одређивали и став Савеза и стварно руководили његовим радом, а који је у својој суштини био противнародни и издајнички. Савез није успео да свој рад усклади са интересима народа, нити је успео да спречи злочиначку делатност баш оних који су у њему били најистакнутији и да их користећи своју популарност раскринка или онемогући у њиховом злочиначком раду. Напротив, његов пасиван став на једној страни и издајничка делатност једног дела вођства и виђенијих чланова на другој страни је јасно обележио профашистички карактер ове организације, без обзира на правилно иступање појединих њених чланова. Јер, ово се иступање не може приписати Савезу пошто он није као организација њима ни давао директиве нити је позивао своје чланове на пружање подршке народно-ослободилачком покрету.
С обзиром на изложено чињенично стање у погледу утврђивања карактера делатности Савеза, даљи рад овој организацији не може се дозволити, због чега је применом чл. 30 Закона о удружењима одлучено као у диспозитиву”.
С онда владајућим поздравом Смрт фашизму – слобода народу, решење је потписао министар унутрашњих послова ФНРЈ Александар Ранковић, пореклом Србин.
Наравно, Главни одбор Савеза ратних добровољаца 1912-1918. уложио је жалбу на добијено решење, вероватно у року (13. марта исте године). У тексту на четири стране, осам његових потписника, на челу с Лујом Ловрићем, наређало је своје разлоге против добијеног решења; кључним доказом они су можда сматрали чињеницу да неки од наведених “издајника и ратних злочинаца” (др Зец, Олујевић, Радић, Кан, др Кожуљ) нису ни били добровољци. Што се Степинца тиче, он “није никада био водећа личност у савезу па чак ни члан савеза или ма које добровољачке организације”.
И опет наравно, све то било је узалудно: већ 24. марта 1947. године, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ, под бројем ПО. Бр. 1802/47, послао је обавештење Министарству унутрашњих послова ФНРЈ да је Влада ФНРЈ, као надлежни орган, размотрила уложену жалбу и донела коначно решење којим се жалба одбија као неоснована; на тај начин оснажено је решење Министарства унутрашњих послова којим се Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године забрањује рад а његова имовина конфискује у корист државе.
Образложење је било језгровито:
“Решењем Министарства унутрашњих послова ФНРЈ Бр.ИВ.11057/46 од 18 фебруара 1947 године забрањен је рад Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године, а имовина удружења конфискована у корист државе ради његовог профашистичког обележја и протународног става за време окупације.
Против овог решења улажу представници бившег Савеза жалбу у којој наводе да је Савез године 1939 код окупације Чехословачке, као и за време Милана Стојадиновића заузимао антифашистички став, да је у часу окупације наше земље престао радом, да је велики број њихових чланова био на страни народно-ослободилачког покрета, дочим признаје да је било чланова који су се огрешили о интересе народа, па тражи да се ожалбено решење поништи односно измени тако, да се Савез ликвидира и своју имовину добровољно преда Удружењу ратних војних инвалида ФНРЈ.
Жалба није основана.
Из признања жалитеља да је било чланова Савеза који су се огрешили о интересе народа следи, да није оповргнут навод ожалбеног решења, да је против народни и издајнички рад чланова Савеза дао Савезу као организацији профашистичко обележје.
Околност што је било чланова Савеза, који су били на страни народноослободилачког покрета (много више од “преко 15” и “више од 12” кажњених чланова из Црне Горе и Босне и Херцеговине – ИП) истакнута је у ожалбеном решењу, али она нема уплива на просуђивање профашистичког обележја Савеза као организације, јер није резултат директива или било каквих акција те организације. Напротив, Савез као организација није испунио свој задатак и није свој рад ускладио са интересима народа, а својим пасивним ставом у часу окупације потврдио је свој профашистички карактер, који су му диктирали они чланови вођства, који су својим протународним радом стварно одређивали став Савеза.
Пошто је крај таквог стања ожалбеним решењем правилно утврђен профашистички карактер организације, који је у пуној мери дошао до изражаја у часу и току окупације, то нема никаквог уплива евентуални антифашистички став организације, на које се жалитељи у жалби позивају, па је ожалбено решење на закону основано.
Неуместан је и захтев жалитеља да се друштву пружи могућност да добровољно ликвидира и своју имовину добровољно преда Удружењу ратних војних инвалида, јер пропис чл. 30 Закона о удружењима изричито предвиђа конфискацију имовине у корист државе удружења, којима је забрањен рад због профашистичког обележја, па је ради тога требало жалбу у целости одбацити” (према 130, 276-277).
Добровољачка имовина, дакле, постала је простор на коме је нова власт могла доказивати своју народну и ослободилачку природу: својим решењем број 3919/ком од 19. фебруара 1946, Министарство пољопривреде и шумарства ФНРЈ отело је српским добровољцима око 4.000 добровољачких парцела у Панчевачком риту, површине око 25.000 кј, и доделила их Министарству пољопривреде Србије “за образовање земаљског пољопривредног добра, на коме би се нарочито добро могло гајити баштованство, које је, с обзиром на исхрану Београда веома важно”. Да би прикрили отимачки карактер ове одлуке, њени доносиоци су “обећали” да ће добровољци бити премештени негде у Бачкој, “на расположива земљишта изван Рита конфискована одлуком АВНОЈ-а 21. новембра 1944. године”.
Обећање лудом радовање: већ наредне године добровољачка имања у Панчевачком риту одузета су без икакве накнаде (188, 93).
Ипак, из ове заврзламе проистекао је Закон о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини, донесен 22. фебруара 1947. године у Народној скупштини Народне Републике Србије, а објављен у Службеном листу НРС број 9/47. Да не би испало како се добровољачка права грубо крше, овим Законом “великодушно” је било предвиђено да ће власничко право сачувати сва лица која су земљу добијену до 6. априла 1941. сама обрађивала и која се “у року од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на добијеном земљишту”. Правно начело да непознавање закона не оправдава послужило је овде само као начин да се сви насељени, па 1941. године протерани, српски добровољци изиграју; врло добро се знало да “њихов” нови закон неће бити прочитан тамо где су се они налазили у времену кад се није ни знало да ли је неко од њих преживео ратне страхоте и, нарочито, усташке покоље.
Подразумева се да је овај закон важио и за “ритске” добровољце, оне који су имали признат добровољачки статус, али нити су били насељени, нити су земљу сами обрађивали, пошто “њихова” земља, наводно, до рата није била приведена намени, те се није ни могла обрађивати.
Све то, и проглашавање добровољаца “профашистима”, и отимање земље онима који нису имали обичај да редовно читају службене новине, био је знак припадницима те “преживеле врсте” да не говоре о својој прошлости, још мање о својим правима.
Српски добровољци осуђени су, тако, на наредних четрдесетак година ћутања о себи.
