Иако је у то тешко поверовати, Југословенски одбор тек је 23. марта 1917. године, на састанку у Кану, „открио” да су Србија, Француска и Енглеска постигле споразум „односно вербовања добровољаца у Америци за српску војску, те да су се Енглеска и Француска обвезале да ће преузети на се финансирање овог посла и бригу за транспортовање људи у Европу”. Од чланова Одбора присуствовали су само Трумбић, Иван Мештровић, Поточњак, Тринајстић и Стојан Протић, али су њихови услови за „вербовање југословенских добровољаца из Аустро-Угарске” дати једнодушно:
„1. Има се одмах образовати засебна војна јединица под именом »Југословенска Легија«;
2. Легија ће стајати под управом Врховне Српске Команде;
3. Задатак је Легије: да буде представник на ратишту југословенског програма и воље српско-хрватско-словеначког народа у Аустро-Угарској за ослобођење од ње и уједињење са Србијом у једну државу; да се бори за ослобођење Југословенских земаља и да послужи у своје вријеме као окупацијона војска у југосл(овенским) земљама Аустро-Угарске. Сви Југословенски елементи који постоје у Русији и другдје и који ће надоћи, имају се концентрисати код Кр(аљевске) Српске Војске, те се средством постојећих ефектива има образовати Легија;
4. Легија не смије да буде употријебљена за друге сврхе;
5. У Легију могу приступити само: 1. добровољци српско-хрватско-словеначке народности из Аустро-Угарске и 2. они официри, подофицири и стручни елементи које ће прикупити Српска Врховна Команда да се употпуни Легија у колико буде мањкава;
6. Српска Војска неће примити у своје редове добровољце српско-хрватско-словеначке народности из Аустро-Угарске;
7. Сваки ће добровољац задржати у Легији свој војни чин и положај, што га евентуално има, а то вриједи посебице за официре. Сви ће добровољци бити изједначени у правима и дужностима с официрима и војницима једнаког степена српске војске у рату и послије рата;
8. Има се завести вођење евиденције добровољаца са тачном ознаком личних конотата (име, презиме, мјесто рођења, доба живота, цивилно стање, култура, ранији положај, је ли се раније борио, гдје, када итд.), рањених и погинулих. Сврха је ове евиденције да буде тачан приказ добровољних жртава штоно их наше земље у Аустро-Угарској допринијеше и да послужи као доказ воље ономашњега народа за ослобођење;
9. Такова евиденција има се саставити и за оне који су се раније од почетка рата борили као добровољци по разним фронтовима;
10. Посао је команде да према приликама удеси унутрашње распоређивање у Легији, обазирући се евентуално на међусобну сагласност људи, али тако, да не буде уштрба идеји народног јединства;
11. Добровољци ће имати на употребу све три народне заставе: српску, хрватску и словеначку;
12. Дужност је команде да оснива морал и дисциплину у редовима легије на принципу народног јединства, једнакости и братства, штујући имена српско, хрватско и словеначко као ознаку једног народа;
13. Агитацију за вербовање у Русији, Француској, Италији, Америци и Аустралији има се проводити само у овим идејама;
14. Агитација за вербовање има се започети онда када компетентни фактори пристану на ове принципе и одреде што треба за образовање Југословенске Легије. Агитација ће се водити споразумно између Југословенског Одбора и Српских Власти;
15. Питање Црногораца који се налазе у Јужној Америци или другдје не улази у компетенцију Југословенског Одбора, који се бави само питањем добровољаца из Аустро-Угарске” (12, док. 86, 118-119).
Тон којим је ова одлука изречена такав је да му се не би смело приговарати, баш као да је потекла од институције са стварним политичким и војним ауторитетом. Српска влада није одмах ни реаговала на њега, пошто се још увек бавила оним Одборовим закључком из Нице да се обустави скупљање добровољаца у Јужној Америци.
Владин осврт на тај закључак формулисан је 31. марта у писму Николе Пашића српским посланствима у Паризу и Лондону, са жељом да буде прослеђен Југословенском одбору. Пошто су наређани Одборови разлози за одустајање од добровољаштва, али и његови ранији ставови и планови по којима је у цео посао увучено и неколико савезничких влада, Пашић је затражио да се „онима који хоће и могу да дођу и изврше своју дужност према својој нацији” то и омогући. Контрадикторне приче о броју потенцијалних добровољаца могу у савезничком кругу бити прихваћене „на један врло незгодан начин”, а упорно залагање Југословенског одбора да се Легија употреби „само за борбу око нашег приморја” могло би читав пројекат ставити у сумњу. Сам Пашић био би спреман да се начелно сложи с таквом идејом, али би било тешко, „готово немогуће изаћи с тим предлогом пред савезнике. Они имају за принцип, од кога неће да одступе лако, да најпре треба извојевати на фронту победу над непријатељима па затим правити политичке комбинације с војском. Због тога они не могу да допусте да једна војска или који део једне војске буде неактиван посматрач, док се остале војске боре. Најзад треба водити рачуна о утиску који би могла имати на српску војску неактивност целе једне добровољачке команде” (12, док. 171, 276-279).
Пишући ово изузетно помирљиво писмо, Пашић је избегао да на своје место постави све ствари (укључујући и Протићев допринос у формулисању појединих услова за „вербовање” добровољаца), а нарочито неискрену политику Југословенског одбора према добровољачком питању и према српској влади. Он је тачно предвидео како ће у конкретном случају реаговати поједине савезничке владе, али није умео да расположење тих влада искористи за довођење Југословенског одбора на ниво који му је стварно и припадао. Тако је, на пример, британски министар спољних послова гроф Балфур 11. априла питао српског посланика у Лондону да ли прекидом акције у Сједињеним Државама и Јужној Америци српска влада „жели да измени свој првобитни став по овом питању” (12, док. 172, 280).
Мора бити да српско посланство није на време одговорило Балфуру, али је зато Југословенски одбор пожурио да се непосредно оправда у британском Министарству спољних послова. Према том тумачењу, које није само оправдање, већ и пребацивање кривице на другу страну, српску, у спорном случају радило се искључиво о „неразумијевању”; Југословенски одбор само је обавестио Познановића „да у Европу не шаље одређене регруте, јер су ти људи они на којима почива југословенска организација у Јужној Америци и када би они отпутовали цео посао би пропао” (12, док. 173, 280-281). Енглеском посланику у Буенос Аиресу Реџиналду Тауеру само је преостало да 18. априла извести да је и француска влада затражила од Познановића да прекине са слањем Црногораца, пошто црногорски краљ не подржава њихово регрутовање у српску војску. Како се од почетка знало да је број хрватских добровољаца неинтересантан за било какву замашнију организацију, Познановић је проценио да се његова мисија ближи крају и да, због тога, он убрзо треба да отпутује у Њујорк (12, док. 175, 282).
