Одговор Пашићу. Тек 19. априла Југословенски одбор одговорио је Пашићу на његове примедбе везане за одлуке из Нице, с тим што се у први план ипак истурају кански закључци од 23. марта „гледе дефинитивног уређења питања југословенских добровољаца”. Своје разлоге за стварање „једне војне јединице, у коју би имали да ступе сви југословенски добровољци”, Одбор дефинише (не зна се колик је Протићев прилог томе) двојако:
“Прво: Ова засебна јединица има да буде на војном пољу видан доказ нашим Савезницима и осталом културном свијету воље нашега народа српско-хрватско-словеначког имена да се ослободи од туђинског ига и да се уједини са Краљевином Србијом у једну државну цјелину. Да је то изведиво, показало се је кроз вријеме рата тим што се је пријавило у Србији и другим земљама много добровољаца наше народности из Аустро-Угарске. То је очит доказ да је наш народ у Аустро-Угарској надахнут истом идејом као и наш Одбор и да жели да се ослободи од Аустро-Угарске.
И доиста, како је познато, предало се у своје вријеме из редова аустро-угарске војске много хиљада наших војника српској војсци, од којих су се многи ставили на располагање, још прије инвазије, српској Врховној команди, те су служили и борили се храбро са српском војском навластито пригодом инвазије њемачко-аустријско-бугарске. Надаље од великог броја аустро-угарских заробљеника наше народности, који се у опетованим борбама на галицијском фронту предадоше руској војсци многи се пријавише као добровољци, који дијелом пређоше пред инвазијом у Србију а од оних који остадоше у Русији, узмогло се је формирати у Одеси двије дивизије, а трећа изгледа да је при крају формирања. Прва дивизија послата је у борбу у Добруxу проти бугарској војсци, те се ванредно храбро борила и претрпила огромне губитке.
Наших добровољаца пријавило се чак из колонија далматинских емиграната у Аустрал-Азији те су ступили у редове аустралске енглеске војске, која се борила на полуострву Галиполи, пошто ти људи нису могли постићи да их се пренесе у Србију, како су желили.
Још године 1915. било се пријавило у Јужној Америци неколико стотина наших Далматинаца и 1500 Црногораца, како нас је још онда извијестио наш члан др Мићић, који се је у Јужној Америци овим послом бавио, али остадоше онамо, јер се није учинило што треба да буду пренешени у Србију.
Сем тога стигао је у Србију лијеп број добровољаца из Сјеверне Америке још прије него је ишао онамо подпуковник г. Прибићевић.
Из овога се види да је одазив наших људи подријетлом из Аустро-Угарске, који се нађоше за рата изван домовине, био врло знатан. Може се паче рећи да ниједан мали народ, који тежи за ослобођењем, није у овом рату дао више ратничке помоћи Савезницима од Југословена из Аустро-Угарске.
Поред тога велика свијетска јавност а посебно наши савезници знају мало или нимало за све ово, те живу паче у заблуди као да југословенски народ у Аустро-Угарској није дао у овоме рату доказа воље да се од ње ослободи. Што је још горе, велика јавност остала је под утиском непрестаног писања италијанске штампе да се Југословени Аустро-Угарске боре одушевљено на разним фронтовима против Савезника. Оваково тенденцијозно писање италијанске штампе дејствовало је и на неутралне земље, гдје се је писало, како се Југословени Аустро-Угарске боре за њу за доказ да су у њој задовољни. Да се у своје вријеме прихватила мисао нашега Одбора те да се је образовала једна засебна југословенска војна јединица, сва би ова маса добровољаца била ступила у њу, те би по њој културни свијет упознао да се Југословени боре против Аустро-Угарске; тежње би нашега народа за ослобођењем и уједињењем са Србијом биле одскочиле, те би било већ за тим фактом обезуспјешено писање талијанске штампе.
Што до сада није учињено, има још времена да се учини, јер рат није свршио, паче изгледа да ће још дуго трајати. Ако се сви наши добровољци подријетлом из Аустро-Угарске окупе у једну југословенску јединицу, може се онима који су већ ту као и са онима који ће вјероватно још надоћи, формирати прилична војна снага која ће по својем броју и по своме квалитету моћи да озбиљно засвједочи одлучну вољу нашега народа за ослобођење од Аустро-Угарске.
Кад се на конгресу буде кројила нова политичка карта Европе, то ће бити најјачи и најозбиљнији аргумент, којим ће се моћи бранити захтјев уједињења читавог нашег троименог народа у једну државну цјелину. Иначе останули ствари као и до сад тј. ако наши добровољци буду растурени да се боре анонимно, а да свијет не зна одакле су, ко су и зашто се боре, бит ће тешко освједочавати велике факторе да је наш народ заслужио своје ослобођење, тим више, што ће бити и такових фактора који ће радити против нашег уједињења.
То је први разлог с кога наш Одбор остаје при захтјеву да се образује засебна војна југословенска јединица за све наше добровољце, те нам недостаје ријечи да довољно нагласимо важност, коју тому захтјеву наш Одбор подаје.
Други разлог и ако није ове нарави, ипак је од велике важности. Једино ако се наши добровољци вербују за засебну југословенску јединицу, може се очекивати да ће се код њих пробудити највеће одушевљење за ствар и моћи ће се очекивати највећи могући одазив.
До сада некоји агитатори, који су се бавили овим послом радили су једнострано и неисправно. Познато нам је да кад се формирала прва дивизија у Одеси, некоји су агитатори у заробљеничким руским логорима позивали само заробљенике српске народности или само босанско-херцеговачке припаднике. Посљедица овога партикуларизма била је та, да се је за прву дивизију јавио мали број редова хрватско-словеначке народности. Увјерење код простих људи Хрвата и Словенаца да се ради једино за српску ствар, било је утврђено још јаче тим чином, што се је дивизија називала српским одредом. У самој дивизији пак то је дало повода неким засуканим људима да се о Хрватим, Словенцима и Југословенима изражавају на рђав начин, што је на штету нашој заједничкој идеји. Па и поред тога се је у прву дивизију у Одеси из руског војног плијена пријавио знатан број ресервних официра хрватско-словеначке народности с разлогом што су ти људи из омладинске интелигенције који су се знали подићи духом и схватили о чему се ради. О свему што се догађало у овоме правцу у редовима прве дивизије у Одеси, нећу да Вас овдје задржавам, јер Вам је већ довољно познато. Жалостно је да у Одеси, након повратка прве дивизије из Добруџе, дошло и до крвопролића” (12, док. 88, 122-124).
