Трумбић упорно уверава Пашића у намеру Југословенског Одбора “да српска војна снага добије у добровољцима што јачу помоћ”, али читавом својом аргументацијом још упорније показује да је сва дотадашња помоћ стизала мимо Одбора и, чак, супротно његовим очекивањима. Вољу за ослобођење од Аустроугарске он приписује “нашем народу српско-хрватско-словеначког имена”, али само једном. У целој причи он се никад не позива на хрватски народ, већ искључиво на “наш народ”, избегавајући тако да помене Србе из прекосавских, прекодринских и прекодунавских крајева и њихову жељу да допринесу окончању вишевековне аустријске и маxарске окупације тих делова Српске Земље. Он тачно зна да се велик број “наших војника” ставио на располагање српској војсци на самом почетку рата, али опет не каже да се ради о Србима; заробљени Хрвати радије су се определили за право заробљеништво. Он зна да је још пре Прибићевићеве мисије, а нарочито пре појаве Одбора и “његове” идеје о скупљању добровољаца, “лијеп број добровољаца из Сјеверне Америке” стигао у српску војску: у балканске ратове стигло је 13.000, у другој половини августа 1914. године, на самом почетку Светског рата, више од 5.000, током наредна четири месеца 4.000, а 1915. године, до “инвазије у Србију”, још 10.000 добровољаца. До тада, стигло је и из Русије, Дунавом, скоро 4.000 људи; у огромној већини, са безначајним бројем других народности, били су то Срби. Оно што нису “наши” људи, односно Срби, то су “неколико стотина наших Далматинаца” у Јужној Америци, који “остадоше онамо, јер се није учинило што треба да буду пренешени у Србију”. Иначе, кад је донео одлуку да се “привремено” обустави слање добровољаца из Јужне Америке, “Одбор је имао у виду само добровољце, који су у организацији Југословенске Народне Обране на броју око 250 а то су искључиво Далматинци и који су по извјештају др Мићића као трговци, индустријалци и трговачки чиновници интелигентан елеменат, који је ослонац и главни помагач наше организације… О другима посебице о 3000 Срба и Црногораца, о којима Вас је извијестио г. Познановић, није Одбор ништа знао… остајућ слободно делегату г. Познановићу да све остале добровољце шаље у Европу” (12, док. 88, 131-132). Друкчије речено, Одбор се противи сваком одласку Хрвата на фронт, али зато “нашим добровољцима”, односно Србима, и не помишља да “ускрати такво задовољство”.
Трумбић је добро знао да се хрватски и словеначки војници нису јављали ни у Српску добровољачку дивизију у Одеси, не због тога што се тамо радило “једино за српску ствар”, већ искључиво због њихове везаности за Аустрију и хабзбуршку круну; “ресервних официра хрватско-словеначке народности” био је “знатан број” у Одеси, али је и Србима и Трумбићу било познато да они више теже знамењима аустријским и разбијању српског добровољачког покрета него “српској ствари”. Отуд, хрватском и словеначком свету није ни било до некаквог “ослобођења”, изузимајући онога које се сретало у свим декларацијама њихових политичких представника писаним за јавност.
Ако је ђенерал Михаило Живковић тражио од Југословенског одбора да “пошаље своје чланове у Одесу, е да развију у Корпусу пропаганду национално-политичку”, било је то само наивно веровање да би Хрвати из Одбора могли утицати на разбијаче добровољачког покрета; Одбору је једино одговарало да се избрише српски карактер Корпуса и да се тај Корпус не пребацује на Солунски фронт. “Догодили се то наша је жеља да и те трупе у Русији добију име Југословенска легија и да се команди тих трупа даде категоричан налог да се у њиховим редовима гаји мисао братства и народног јединства између Срба, Хрвата и Словенаца… Треба пак настојати да се добровољачке дивизије у Русији, ако остану онамо, не шаљу у борбу на данашње руске фронтове (као што је било са Првом дивизијом у Добруџи, гдје су наши проливали крв за одбрану Румуњске) него да их се сачува док руска војска провали те дође до српског фронта и до наших земаља. И ако може тому да буде приговора с војног гледишта руског стога што би наше добровољачке чете остале за неко вријеме неактивне, може се увјерити руске факторе о нашим добрим разлозима…” (12, док. 88, 126. и 128).
Своје обраћање српској влади, у коме су Срби “наши” а Прва дивизија није Српска, Трумбић закључује ултимативним захтевом “нека компетентни фактори Краљевине Србије изволе примити закључке садржане у записнику Југословенског одбора… односно образовања Југословенске легије” (12, док. 88, 133), будући да се на тај начин “може најбоље означивати трупе добровољаца Југословена те према данашњим приликама најзгоднија је да својим именом каже нашему и туђему свијету који су људи у тој јединици, одакле су и зашто се боре” (12, док. 88, 126).
Несумњиво, сва јавна залагања Југословенског одбора била су “за опсенити простоту”, а у стварности, како се то лепо могло видели на одеском примеру, његови хрватски (и словеначки) чланови трудили су се да разбију и оно што је дотле било остварено.
Војнички апетити Југословенског одбора. Без обзира на све, најотровнијим делом такве пропаганде мора се сматрати и настојање Југословенског одбора да створи засебну оружану силу под својим политичким утицајем. У Одбору се, наиме, сумњало да ће се Србија до краја залагати за ствар југословенског уједињења и да ће српски народ бити спреман да у будућој заједничкој држави прихвати Хрвате и Словенце као себи равне. Такве сумње заснивале су се на наводној Пашићевој резервисаности и суздржљивости у погледу уједињења и, нарочито, на његовом неприхватању да се формирају посебне добровољачке јединице које би пред „културним” савезницима манифестовале вољу Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске да се ослободе и уједине са Србијом. Такође, српска влада опирала се и захтевима да се добровољачки одреди у Русији назову југословенским именом, а није била спремна да прихвати ни самостално војно организовање добровољаца из Америке и Италије, најпре у виду некакве „Јадранске легије”, а касније посебних „југославенских” јединица под српском врховном командом. Наравно, за Пашића није могло бити прихватљиво ни Трумбићево становиште да је Србија већ истрошила своју улогу, и војну и политичку, као што се није слагао ни са Трумбићевом залагањем да се у исти положај с „Југословенима” из Аустроугарске, онима који се налазе у туђој држави и за њу ратују, онима који тек треба да се ослободе и који пред савезницима немају своје представништво, стави српски народ који има своју независну државу и, мада под привременом непријатељском окупацијом, још увек има значајан војни потенцијал. За Србију је морао бити неприхватљив сваки захтев који би Југословенском одбору, или било коме другом, омогућавао да преко учешћа једва две-три хиљаде хрватских и словеначких добровољаца у саставу српске војске буде створено некакво словенско царство у коме би Хрвати имали своју државу и у коме би Загреб био царска престоница.
