Отворени спор између Југословенског одбора и српске владе избио је новембра 1916. године, кад је Трумбић упутио позив исељеницима у Јужној Америци да се пријаве у добровољце за српску војску, како би јој омогућили „да проведе своју мисију”. Због отпора српске владе ставу Југословенског одбора да то треба да буду засебне јединице, Трумбић је наредио да се мобилизација обустави. Пашић се чудио таквој наредби, али је крајем фебруара 1917. године био обавештен да је то учињено из разлога што добровољци хоће да се боре под српском Врховном командом као засебна јединица а не „анонимно”, да би се знало ко су они и ради чега се боре, и да би се на тај начин дао „видан доказ воље нашег народа, да се ослободи од Аустро-Угарске и уједини са Србијом”.
Иако се Пашић томе противио, Одбор је упорно истрајавао на својој ранијој одлуци да се као посебна јединица под српском врховном командом формира „југославенска легија”, коју би сачињавали искључиво добровољци из Аустроугарске (Срби, Хрвати и Словенци). Њен задатак био би да на ратиштима представља југословенски програм и касније послужи као „окупациона војска” у земљама Аустроугарске. Ово је образложено и потребом да се разбије италијанска пропаганда како „југословенски народ Аустро-Угарске” није дао доказ своје воље да се ослободи, него да се одушевљено бори против Савезника. Ратовање те легије требало би да буде и аргумент на будућој конференцији мира за тражење уједињења, што неће моћи уколико се они буду борили у саставу српских јединица. Поред тога, Одбор је уверавао да би се тако повећао број хрватских и словеначких добровоља – ца којима треба улити мисао да се не ради само о српској ствари, него и о њиховом интересу, односно да је борба у коју се позивају истовремено и борба за ослобођење и њиховог завичаја. Без тога, Одбор је тврдио да ће се ти добровољци борити искључиво за ослобођење Србије и „наших земаља” и да ће на самом крају рата послужити као окупацијска у „нашим земљама Аустро-Угарске”. Уколико не би дошло до формирања „југославенске легије” као аутономне војне силе у саставу српске војске, Одбор је стрепео од могућности да се на јужнословенским подручјима Аустроугарске Италијани појаве као окупациона снага. У таквом случају, „туђа окупација, особито нашему јединству несклоних трупа, моћи ће да утиче на прилике у нашим земљама против наших идеја”. Са своје стране, и Пашић се прибојавао опасности да се у окриљу српске војске, а у „тихом” аранжману Одбора, створи самостална хрватска војска, односно војска која би се у послератном периоду јавила као значајан фактор при уређивању унутрашњих односа у будућој заједничкој држави.
Отпори политичким и војним концепцијама српске владе јавили су се и у Одеси, у Српском добровољачком корпусу. Тамо је, под утицајем руских револуционарних догађања и прикривеног деловања хрватских и словеначких „добровољаца”, ранијих аустроугарских официра, дошло до стварања такозваних војничких комитета и до подривања ауторитета командног кадра. Са тим у вези, у Корпусу је инсценирано незадовољство: хрватски и словеначки „добровољци” одлучно су тражили да се корпусом управља у „југословенском” духу, а не српском, да се српски амблеми замене југословенским, да се латиница изједначи са ћирилицом, да се Корпус не може сматрати војском Краљевине Србије, и да њих треба сматрати југословенском револуционарном војском која никада ни под којим условима неће бити употребљена изван граница „иредентског националног територија”. Практично, овај последњи захтев значио је да словеначки и хрватски „добровољци” могу бити употребљени искључиво у оружаним борбама за ослобођење њихове домовине, односно да су они рачунали са својим мирним боравком у Одеси до краја рата и повратком у домовину тек кад она буде ослобођена борбеним дејством савезничких војних снага, што значи и српских.
Зачудо, српска влада прихватила је захтев да се корпус преименује у „Добровољачки корпус Србо-Хрвата-Словенаца”, с тим да се оснују посебне српске, хрватске и словеначке јединице, а свим хрватским и словеначким официрима понуди српско држављанство. Мада је њихов „кључни” захтев био на тај начин прихваћен, највећи део Хрвата и Словенаца иступио је из Корпуса; њима, у ствари, и није било до борбе. Тај свој поступак они су окарактерисали као протест против наводне великосрпске политичке струје која влада у Корпусу и против режима који је онде уведен. Према сопственој тврдњи, они нису непријатељи српског народа ни присталице Аустрије, а њихов национално-политички идеал „био је и остаће идеал југословенски, тј. уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну потпунома слободну и независну државу: Југославију, основану на начелима демокрације и потпуне равноправности свих трију народности”.
Америка и српско-југословенски односи. У покушају да се објасни тон којим се с пролећа 1917. Југословенски одбор обраћао српској влади, не може се мимоићи чињеница да је управо почетком априла те исте године дошло до најзначајније промене у односу војних и политичких снага на светском ратишту. Наиме, амерички председник Вудроу Вилсон, који је крајем децембра 1916. безуспешно покушао да зараћене стране приволи на склапање мировног споразума и који је 20. јануара 1917. године, приликом поновне председничке инаугурације, наговестио радикалне промене у својој спољној политици, изишао је 2. априла пред Конгрес и затражио од њега да се објави ратно стање. Заправо, Сједињене Државе су се још почетком године суочиле с немачким претњама тоталним подморничким ратом, а цар Виљем II записао је на једном акту немачког главног штаба: „Сада и једном заувек: свршити преговарање с Америком! Ако Вилсон хоће рат, нека ратује!” Уверени да ће Енглеску победити глађу, можда и за пола године, и да Америка неће ни стићи да јој помогне, Немци су за неколико недеља потопили осам америчких бродова. У међувремену, Немци су предложили Мексику да буду савезници у рату са Сједињеним Државама, из чега би му припали Тексас и Њу Мексико. Сва та збивања амерички народ пратио је с узбуђењем, а Вилсонови напори да истовремено очува и мир и част, постали су „немогућа и противречна ствар”:
„То је страшна ствар, уводити овај велики мирољубиви народ у рат, у најгрознији и најопаснији од свију ратова, јер изгледа да је сама цивилизација у питању. Ако је право драгоценије од мира и ми се морамо борити за ствари које су одувек биле драге нашем срцу – за демократију, за права оних који се потчињавају власти да би имали гласа у својој сопственој влади, за права и слободе малих народа, за господарење права свуда уз сарадњу свију слободних народа, које ће право донети мир и безбедност свима народима и, најзад, учинити свет слободним. Том задатку ми можемо посветити свој живот и своја имања, све што јесмо и све што имамо, са поносом оних који знају да је дошао дан, када Америка има ту привилегију да да своју крв и своју моћ за начела која су јој дала живот и срећу и мир који је она тако високо ценила. Бог нека јој буде у помоћи, она не може поступити другачије” (82, 302-303).
